BIO JEDNOM JEDAN DEČAK: Bosanska književnica napisala emotivnu priču o smrti sirijskog mališana

Smrt sirijskog dečaka po imenu Ajlan podigla je svet na noge! Tim povodom, jedna književnica, doktorka i humanistkinja napisala je priču zbog koje će vam srce zastati.

Svoje reči podelila je na svom Fejsbuk profilu i izazvala veliku pažnju i veliki broj pohvala. Kada pročitate njenu priču, sigurno ćete ostati bez reči ali i zamisliti se dobro.

"Bio jednom jedan grad. Lep. Miran. Tih. Ni veliki ni mali. Negde preko 40.000 stanovnika. U njemu se rađalo, odrastalo, školovalo, zapošljavalo, ženilo, decu dobijalo, decu školovalo, pevalo, tugovalo, volelo, starilo, umiralo. Deca su se veselila i smejala. Igrala na plaži. Pravila kule od peska. Uveče su se bosonoga, gola, s peskom na tabanima i po telu vraćala kući. Mirisala su na alge, ribu i školjke... Majke bi ih okupale, obukle, nahranile i napojile pa uz kakvu pričicu ili pesmicu u meke postelje vodile, s dlanom na licu ili na kosi u snove ispraćale. Radovale se njihovom smehu, čekale da odrastu, da postanu ljudi, da jednom imaju svoje kuće, svoje porodice, svoju decu.

I tako, bio jednom jedan grad. Nema ga više. Ostale ruševine u zemlji Siriji, blizu granice s Turskom. Grad se zvao Kobane.

Bio jednom jedan dečak. Rodio se baš u tom gradu u vreme kada je rat već trajao. Nije znao šta su igre na plaži, stope u pesku i kule od peska. Nije mirisao na alge, ribe i školjke. Znao je samo za bombe, dim, pucnjeve, vapaje, suze, glad. Majka bi, ako je bilo moguće, stavljala njega i dve godine starijeg brata pod neko staro ćebe. Nije slušao pričice ni pesme uspavanke.Pre nego bi potonuo u san kao u mutno more zatvorio bi okice da ne gleda tugu i strah na majčinu licu, suze što su kao dijamanti blistale u njenim mrkim očima.

I tako, bio jedan dečak. Lep, crnokos, crnook. Nema ga više. Bežeći od rata, od bezumlja, od ludila, prešao celu Tursku. Nađen na plaži u blizini turskog letovališta. U tamnoplavom šortsu, crvenoj majici, u dubokim cipelicama na bosim nogama. Na crti između mora i obale. Lepo lice desnom polovinom oslonjeno na tlo. Valovi su dolazili do njega, oplakivali ga, ljubili. pa uz njega umirali. Imao je samo tri godine. Dečak se zvao Aylan", piše ova književnica očigledno potrešena kao mnogi ljudi ovog sveta, pogotovo žene koje imaju svoju decu i nastavlja:

"Rat se sastoji u tome da se ljudi, mada jedni druge ne poznaju, međusobno ubijaju na zapovest ljudi, koji se vrlo dobro poznaju, a uzajamno se ne ubijaju." rekao je mudri Ajnštajn. Jedna od najboljih definicija rata koju sam pročitala.

I to vredi za svaki rat. Svaki bivši, svaki sadašnji, svaki koji će tek biti. Kad? Gde? Ko zna. Izvesno je samo da će ga biti. Dok ljudi ne istrebe jedni druge. Bezdušno, bezobzirno, krvnički, luđački će nastaviti ubijati decu, žene, starce, mladiće, devojke, sve… A ne poznaju ih niti znaju zašto ih ubijaju. Ali znaju da to rade za volju onih koji im od svega ne svetu najčešće daju samo obećanje za ulazak u raj. Tako bezumnici tuđim smrtima “kupuju” ulaznicu za raj koji je nije siguran.

I kad ne bi bio upitan, koji bi normalan čovek ušao u njega preko krvi i života nevinog, čistog, bezazlednog, željnog običnog malog ljudskog života? A ne znaju, ili ne žele znati da onima koji ih smišljaju ratovi služe isključivo za povećanje uticaja, moći, bogatstva? Kakav je to raj, kakva je to moć, kakvo je to bogatstvo koji se grade na temeljima krvi, jauka, smrti, zgarišta, bola, suza?

Da zanemarim sve odrasle. Ima li broja dece na ovome svetu kojima su ubijena detinjstva, snovi, očevi, majke, kojima su razoreni domovi, kojima su uzeti životi? A došli su na ovaj svet da žive, da se vesele životu, da rastu. Da jednom budu učitelji, kondukteri, piloti, lekari, vozači, muževi, očevi, da budu ljudi…

Nikad Ajlanu neće ispadati mlečni zubići. Nikad neće naučiti slova. Nikad neće čuti školsko zvono. Nikad neće znati šta je prva simpatija, prvi poljubac, prva ljubav… Ajlan će večno imati tri godine. I njegov brat će večno imati 5 godina. A njihova majka će dok je sveta i veka ostati na svojih 35.

Neću misliti na Ajlana! Ni na njega ni na onu fotografiju. Opasno je to. Nijedan pojedinac ne može promeniti svet. Može samo izgubiti razum."

Književnica se priseća i stihova velikog Ćopića za koje je, kako kaže, mislila da ih je zaboravila ali nije. Nažalost, istorija se ponavlja.

"Ponekad mala plakala sad se opet smejala i vesela bila

Kad bi je mati tešila:Još samo malo, rođena,

Pa ćemo videti Petrovaca to je varoš golema

Gde ima vatre i hlebaI kuća do samog neba.

Radovala se devojčica

I vatri i gradu neviđenom

A sada leži sićušna kao ptica

Na cesti Petrovačkoj,

Na cesti okrvavljenoj...”

I Ajlan se sigurno radovao nekom lepom gradu u kome će naći svog plišanog medu. U kome će ga mama u krilu ljuljati i kose mu milovati. U kome neće biti gladan.

A njegova čista duša se vinula k beskrajnim nebeskim visinama na plaži nekog letovališta na koje dolaze bezbrižni turisti da se sunčaju i kupaju, da uživaju u zalascima sunca.

A zasigurno negde blizu su bila tela njegovog petogodišnjeg brata Galipa i njihove nesretne majke Rihan.Neću misliti na Ajlana! Srce me boli, duša se skamenila… I bojim se. Strah me potapa. Ne od ajkula, ne od poskoka, ne od lavova i ne od vukova. Strah od ljudi.

Ima mnogo onih koji vole da se igraju asocijacija. Jedna sam od njih. Do juče, ako bi me neko pitao koja mi je asocijacija na: Lepo, belo, nežno, nevino, kratkog daha, bez razmišljanja bih odgovorila: Behar trešnje. Jer je čudesan, jer ima neku lepotu koja omađija.

Od danas, ako me neko bude pitao koja mi je asocijacija na: Lepo, nevino, bezazleno, nežno, prekratkog daha, sasvim sigurno ću odgovoriti: Ajlan.", napisala je ova bosanskohercegovačka književnica.