Za svoje majsko izdanje, časopis National Geographic Srbija istražio je istorijat štafete mladosti. Belo odelo koje je tada nosio njemu je odavno tesno, pozlaćen sat dobijen kao uzdarje ukraden mu je, dok su isečci iz tadašnjih novina, iako zaštićeni u albumu, uveliko dobili žutu patinu. Blistav je samo njegov osmeh koji mu obasjava lice kada se priseća jednog od najvažnijih događaja u svom životu. „Dragi druže Tito, čestitam ti rođendan u ime svih naroda i narodnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sa željom da nas još dugo vodiš u borbi za mir u svetu…”, ponavlja Milivoje početak svog ondašnjeg pozdravnog govora. Ali zapinje na istom mestu kao tog 25. maja pre 39 godina kada je stajao pred maršalom. Upitno gleda u suprugu. „Kako beše dalje, Dragice?”
Tog davnog dana se nije zbunio, tvrdi, već je ostao bez daha usled brojnih stepenika koje je morao da pretrči do svečane lože na stadionu Jugoslovenske narodne armije, gde ga je čekao Tito sa suprugom Jovankom i najvišim državnim rukovodstvom. Milivoje je mnogo puta ponovio svoj, najvažniji deo scenarija sleta – dugo vežbane i brižljivo režirane izvedbe plesnih tačaka sa desetak hiljada učesnika, od osnovaca do vojnika.„Nisam znao da se Titu ne persira, pa mi je trebalo vremena da se naviknem”, priznaje uz osmeh.Ceremonija primopredaje simbola najboljih želja predsedniku Titu menjala se, kao i njen naziv, dok je i sama palica od početka imala najrazličitije oblike.Ideja o štafeti potekla je 1945. godine od Josifa Prohaske, uglednog profesora fiskulture Kragujevačke gimnazije (koji je sa srpskom vojskomprešao Albaniju i dobio Orden Svetog Save), inspirisana svečanim prolaskom olimpijske baklje kroz Kragujevac 1936. godine, kao i sokolskom štafetom nošenom 1935. godine od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića.Prohaska je zamisao javno izneo početkom aprila 1945. godine mladim kragujevačkim gimnazijalcima koji su je odmah preneli Okružnom fiskulturnom odboru. Već sutradan je ideju prihvatio Okružni komitet SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) za Kragujevac, a potom i Centralni komitet ove omladinske organizacije, dajući novorođenom poduhvatu državni karakter. To je značilo da će svoje štafete osmišljavati i nositi omladina iz svih jugoslovenskih federalnih jedinica, šest republika i dve pokrajine, pored mladih Kragujevčana, koji su se ipak, igrom slučaja, izdvojili.Izrada kragujevačke štafetne palice poverena je najboljim majstorima Vojno-tehničkog zavoda – Milošu Okiljeviću, graveru, i Božidaru Očišniku, livničkom modelaru. Ali skojevci Kragujevca nisu bili zadovoljni veličinom otvora štafete, predviđenog za smeštaj rođendanske poruke maršalu, pa su zahtevali da se napravi i posebna „Plava knjiga”, dovoljno velika da primi rođendanske čestitke omladinaca iz 106 naselja Šumadije i oko 7.000 njihovih potpisa.
„Knjiga je nazvana po boji platnenih korica, jedinih kojom je raspolagala štamparija, premda je trebalo da korice budu crvene”, naglašava Momo Cvijović, kustos Muzeja istorije Jugoslavije.U majskom broju časopisa National Geographic Srbija pročitajte još i:- Kako su Kragujevčani napravili presedan u završnici?- Koji trenutak je bio ključni u hronologiji ove manifestacije?- Zašto 1978. godine Tito nije primio štafetu na stadionu JNA?- Kakvi su skandali ispratili štafetu nakon maršalove smrti?- Šta se sa štafetom događa danas?
