Zašto se ratovaloŽeleći da se potpuno oslobode vlasti Turske, koja je na početku 20. veka prolazila kroz velike promene i slabila, Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora sklopile su Balkanski savez i ušle u rat protiv viševekovnog porobljivača.Srbija je za ovaj rat, u kojem je trebalo skinuti „turski jaram“, bila dobro spremljena: imala je novo i solidno oružje, naročito dobru artiljeriju, i dovoljno municije. Komandni kadar bio je podmlađen školovanim oficirima, a u celom društvu vladala je takva atmosfera da je odziv u vojsku bio neočekivano dobar. Srpska vojska nikada od svog postojanja nije bila u boljem stanju nego uoči Prvog balkanskog rata.Uoči bitkeSpremajući se za rat, srpska vojna komanda došla je do zaključka da će se buduća odlučujuća bitka s Turcima odigrati na visoravni Ovče polje, jugoistočno od Skoplja. Zbog toga je, odmah po objavi rata, glavnina snaga ubrzano upućena ka jugu kako bi sprečila Turke da se na Ovčem polju grupišu. Na tom putu srpska Prva armija zadržala se kod Kumanova da sačeka da joj se priključi Treća armija sa Kosova.Komandant turskih snaga Zeki-paša, međutim, nastojao je da Srbe sretne pre Ovčeg polja, pa je svojoj Vardarskoj armiji naložio da napreduje što više na sever.
Kako je tekla borbaU jutro na prvi dan bitke, 23. oktobra, magla je smetala srpskim izviđačima kod Kumanova. Uočili su pokret jedne turske divizije, ali su zaključili da je to samo artiljerijsko odeljenje koje se povlači. Srpske jedinice upućene da zarobe topove naišle su zato na jak otpor, i morale su da beže. Iz njihovog povlačenja Zeki-paša zaključio je da je to srpsko krilo slabo, pa se odlučio na napad.U prvom naletu Turci su imali uspeha i srpske snage bile su prinuđene da se haotično povlače. Ali Zeki-paša, umesto da nastavi da ih goni, odlučio je da sačeka pojačanje, što je Srbima dalo vremena da se konsoliduju i zaustave nadiranje neprijatelja. Veče ih je zateklo na učvršćenim položajima.U pola šest ujutru drugog dana Turci su krenuli u napad, ali zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti njenih vojnika i oficira napad je odbijen, a već do podne bitka je, zauzimanjem strateški važnog brda Zebrnjak, dobijena. Oko tri po podne Srbi su ušli u Kumanovo.Šta je bilo posleSrpska komanda je tokom i posle bitke bila uverena da se borila sa slabijim turskim jedinicama i da se glavne neprijateljske snage nalaze na Ovčem polju, pa nije naredila da se krene za poraženim neprijateljem. Tako je propuštena prilika da se okončaju operacije u Makedoniji. Dva dana posle bitke kod Kumanova, Srbi su ušli u Skoplje. Drugi deo srpskih snaga uputio se preko Metohije i preko severne Albanije ka obali Jadranskog mora.PosledicePosle više od pet vekova srpska vojska uspostavila je vlast na Kosovu. Ali voljom velikih sila Srbija, Grčka i Crna Gora morale su da napuste teritoriju Albanije, na kojoj je stvorena nova država. Na stvaranju Albanije insistirale su Italija, koja je te teritorije želela da uzme pod svoje, i Austrougarska, koja je time želela da spreči Srbiju da izađe na more i tako je oslabi u sukobu koji je bio neminovan - Prvom svetskom ratu.
POČAST PRVOM PALOM OFICIRUPrvi srpski oficir koji je poginuo u boju kod Kumanova bio je potpukovnik iz Čačka Aleksandar Glišić. Od tada pa sve do 1941, kad je njegov puk prestao da postoji, ta jedinica je svakodnevnu prozivku obavezno počinjala čitanjem imena i prezimena Aleksandra Glišića. Dežurni oficir uvek bi na to odgovorio: „Slavno poginuo na Kumanovu“, a tek posle toga čitano je ime trenutnog komandanta puka. Sem Glišića, takvu počast nije doživeo nijedan oficir srpske vojske.
