BEOGRAD - Za vreme Drugog svetskog rata Srbiju su uništavale bombe, ubijanja, bolesti i beda, ali ono što je ostavilo najbolniji krvavi trag, o kojem se u srpskoj javnosti i dalje žustro raspravlja, jeste međusobno ubijanje četnika i partizana.Jedno od mesta u kojem su 1943. četnici izvršili pokolj je selo Vranić, udaljeno 30 kilometara od Beograda, a srpski Njuzvik došao je do potomaka ljudi koji su tad stradali od četničke kame.
Nožem u grudiU noći između 20. i 21. decembra 1943. ubijeno je 67 meštana, uglavnom žena i dece. Među njima je bio i jednogodišnji Ljubomir Pantić, koji je zaklan u kolevci i na osam mesta uboden nožem u grudi i stomak.Vladan Pantić, čiju su familiju monstruozno pobili četnici, svedoči za srpski Njuzvik o ovom događaju.- Ljubomirovu mrtvu majku, dvadesetogodišnju Milojku, četnici su namestili da kleči pored kolevke, jednu ruku su joj postavili da drži kolevku, a drugom da drži detetovu ruku - priča Pantić.Ova tragedija nije jedina koja je ušla u istoriju. Slobodan Savić Beli (76), pesnik iz mesta Vukošić kod Vladimiraca, ni posle više od sedam decenija ne može da zaboravi krike i strašne slike kad su mu četnici zaklali i pobili celu familiju. Iako je tad imao samo tri i po godine, zapamtio je sve.Izgubio sve- Četnici su mi u jednom navratu pobili 65 rođaka, a u drugom još 24. Celu familiju su mi zaklali, pa bacili u bunar. Devojci od 19 godina koja je čuvala ovce na livadi smaknuli su glavu iz čista mira. Krici koje sam tad čuo odzvanjaju mi i danas u glavi - priča Savić.On dodaje da je gledao kako otac sa dvoje dece pod rukama beži od četnika i skače u Drinu da se zajedno udave, jer zna da im je to bolje nego da padnu njima pod nož.To su bili krvavi pokolji, a ja sam izgubio stričeve, ujake, braću i sestre - priseća se Savić.
Tragedija: zločine su činile obe strane PARTIZANI SU MI UBILI OCA JER NIJE BIO UZ NJIHBeogradski arhitekta Slobodan Đurić (72) u Drugom svetskom ratu je ostao bez oca Dragoljuba. Ubili su ga partizani. Telo nikad nije pronađeno, te on ni danas nema grob.- Moj otac je bio sanitetski potporučnik i radio je u vojnoj bolnici u Pasterovoj ulici. Nemci su, nakon ulaska u grad, zarobili čitavo osoblje i oni su dobili status nemačkih zarobljenika u odsustvu. Nisu ih poslali u Nemačku jer su im trebali ovde lekari - priča Đurić.Njegov otac je lečio obolele od tuberkuloze, a onda je, nakon što su u grad došli partizani, uhapšen 22. oktobra 1944.- Uhapšen je pod izgovorom da nije predao uniformu kraljeve vojske, koju je, kao i svi, nosio tokom rata. Četiri dana je saslušavan. Moja majka Ljubica ga je sve vreme posećivala, a on se već drugog dana bio prepolovio. Tad joj je rekao da ga je ispitivao dvadesetogodišnji major OZNE, koji ga je pitao zašto nije pobegao u šumu i pridružio se partizanima - kaže Đurić. Nakon četiri dana njegovom ocu se izgubio svaki trag.- Prema rečima istoričara, s ostalima je završio u logoru na Banjici, a zatim su odvedeni u Lisičji potok. Tu su skončali - kaže sagovornik Kurira.
