Taj zakon, usvojen 22. decembra u Skupštini Srbije, treba da omogući minimum održavanja svake zgrade prvenstveno radi bezbednosti građana.
Kako je predviđeno, upravnika će birati skupština stambene zajednice, iz redova vlasnika stanova, na mandat od četiri godine.
Skupština stambene zajedice može odlučiti da za poslove upravljanja angažuje profesionalnog upravnika, a u slučaju prinudne uprave bira ga lokalna samouprava. To znači da stanari zgrade najpre mogu među sobom da izaberu upravnika, a ako se ne dogovore mogu da se odluče za profesionalnog upravnika.
Poslovima profesionalnog upravljanja mogu se baviti privredna društva ili preduzetnici, a profesionalni upravnik moraće da prođe obuku i dobije licencu.
U slučaju da stanari ne mogu da se dogovore ko će upravljati održavanjem zgrade, lokalna samouprava će im odrediti licenciranog prinudnog upravnika sa liste koju će sačiniti Privredna komora Srbije.
Kada je reč o troškovima održavanja zgrada, za građane neće biti novih troškova u odnosu na ona sredstva koja su do sada izdvajali za te namene kao stanari.
Registar stambenih zajednica, kao elektronsku javnu bazu podataka vodiće lokalne samouprave, a jedinstvenu centralnu, javnu, elektronsku bazu podataka o svim stambenim zajednicama iz svih regsitara na teritoriji Srbije vodiće Republički geodetski zavod.
Vlada će, radi unapređenja i sprovođenja stambene politike, doneti Nacionalnu stambenu politiku i akcioni plan za njeno sprovođenje.
Zakon uređuje upravljanje zgradom i održivi razvoj stanovanja, koji podrazumeva unapređenje uslova stanovanja građana i očuvanje stambenog fonda, uz unapređenje energetske efikasnosti.
Prvi put detaljno je definisan odnos prema stanovanju, pre svega prema socijalnom stanovanju, kao i korisnici socijalnih stanova, među kojima su i žrtve porodičnog ili partnerskog nasilja i beskućnici.
