icon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-galleryicon-homeicon-nexticon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

Bogat plen koji poreznici izbegavaju

Besplatan ručak

Bogat plen koji poreznici izbegavaju

Financial Times

„Slučaj Panama“ pokazao je koliko se ništa nije realno globalno promenilo u odnosu državnih poreskih organa prema imućnim pojedincima i korporacijama

Zašto bogati treba da plaćaju porez? To je pitanje iz uvodnog poglavlja nove knjige autora Keneta Šivija (Kenneth Scheve) i Dejvida Stesavidža (David Stasavage).

Odgovor je prilično očigledan - da parafraziramo pljačkaša banaka Vilija Satona (Willie Sutton), bogati treba da plaćaju porez zato što oni imaju novca.

S tim što porezi koje ubiremo od bogatih nisu ni blizu onoliko visoki kao nekada, uprkos rastućoj zabrinutosti zbog nejednakosti.

Postoje dva načina kako državni trezori izbegavaju da nađu finansijska sredstva „tamo gde ima novca“.

Prvi je da jednostavno i ne traže od najimućnijih da pokriju veći deo državnih troškova. Kako pokazuju Šivi i Stesevidž (Atlantik je objavio dobar rezime njihove knjige), izgleda da uvođenje veoma visokih poreza za bogate ima potrebnu podršku samo u posebnim okolnostima, na primer u vreme masovne mobilizacije za rat. Drugim rečima, ako situacija u svetu ostane relativno mirna, nema nade da će se teret poreza u većoj meri prebaciti na najjača pleća.

Dakle, preostaje nam da se pozabavimo drugim problemom - činjenicom da se od bogatih ne ubiru svi porezi, što se od građana formalno zahteva da plate. Takav propust se može desiti iz više razloga: zbog rupa u zakonu, izuzetaka i složenosti propisa koji iznos efektivnog poreza snižavaju daleko ispod zvanične stope, zbog poreskih organa koji zbog nedostatka sredstava ili zbog nezainteresovanosti ne primenjuju ni pravila koja su na snazi, i naravno, zbog namernog smanjenja oporezivih prihoda i iznošenja novca u ofšor zone.

A to nas dovodi do panamskih papira, poverljivih dokumenata koji su procurili u javnost i pokazali se korisnim na više načina. Pre svega, izazvali su još veći bes javnosti prema nepravednim poreskim sistemima i naterali političare da se bace u potragu za novim merama za rešavanje tog problema.

Osim toga, ovo je jasno pokazalo koliko toga se zapravo promenilo kao odgovor na slične erupcije besa tokom protekle decenije i koliko je veliki zadatak koji je još uvek pred nama.

Briselski trust mozgova Brojgel (Bruegel) napravio je koristan pregled reagovanja na panamske papire, koji sadrži i linkove prema informacijama o obimu ovog problema i ilustraciju mehanizama na osnovu kojih ofšor zone omogućavaju izbegavanje poreza.

Najznačajniji napredak na polju unapređenja poreskih sistema kako bi ponovo služili svojoj svrsi u svetu globalno mobilnog kapitala postignut je u okviru projekta o automatskoj razmeni poreskih podataka, pod okriljem Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

Samo u toku ovog meseca napravljena su dva nova, postepena poboljšanja u ovim multilateralnim zalaganjima. Pet najvećih zemalja u Evropi obavezalo se da će proširiti automatsku razmenu informacija o stvarnom vlasništvu kompanija i trustova. Pored toga, Evropska komisija predložila je obavezno javno obelodanjivanje poreskih podataka velikih multinacionalnih kompanija za svaku državu u EU u kojoj posluju. Iako ovde ostaje mnogo prostora za unapređenje, to ipak pokazuje da se prvi zahtevi za javnu razmenu poreskih informacija između zemalja (koja je inicirana u sklopu reforme finansijske regulative nakon krize u SAD i EU i obuhvatala samo ekstraktivne industrije) i dalje proširuju.

Moramo se nadati da će na kraju oni obuhvatati sve kompanije. Međutim, kako priznaje OECD, ogroman posao tek predstoji - naročito u smislu pritisaka na Panamu da se pridržava ovih standarda.

Zaista, može se očekivati mnogo agresivne retorike velikih zemalja usmerene na mala poreska utočišta uopšte, a posebno u susret antikorupcijskom samitu koji se održava u Londonu za dve nedelje. To je delom opravdano; mala poreska utočišta mogu da imaju tu funkciju samo u onoj meri koliko im to dozvole veće ekonomije. Ali ona su takođe i laka meta - i koristan mamac koji pomaže da se pažnja skrene sa samih velikih privreda.

Kad je reč o ograničenjima rada na sprečavanju utaje i izbegavanju poreza, suština je da su promene najpotrebnije upravo u slučaju velikih sila, od kojih su mnoge na vrhu liste kada je reč o tajanstvenosti. Naročito su Sjedinjene Države podbacile u razmeni ovih informacija, iako žestoko zahtevaju podatke o svojim poreskim obveznicima od drugih zemalja. Stoga, dok druge zemlje podižu svoje standarde i odlučno se suprotstavljaju ofšor finansijskim centrima, SAD se pretvaraju u globalni poreski raj koji mnogi biraju - i to se dešava bez gotovo ikakve pažnje glavnih američkih medija. U međuvremenu, London je i dalje prljava perionica novca koja nudi mnoštvo jeftinih i efikasnih prilika za tajne radnje.

Pitanje „zašto oporezivati bogate“ je dakle dobro postavljeno. Još bolje bi bilo da se konstantno postavlja pitanje „zašto ne oporezivati bogate koliko god je moguće“. Tek kada dovoljan broj ljudi shvati da nema dobrih odgovora na to pitanje, doći će do promene.

Martin Sandbu

 

Pratite Kurir na VIBERU:
http://chats.viber.com/kurir

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...