On je dodao da je naša dužnost da ne prestanemo da istražujemo to stradalno mesto sve dok poslednja žrtva ne bude imenom i prezimenom prepoznata, upisana i ostavljena budućim generacijama na čuvanje.
"Naš oproštaj nije teško zaslužiti - mi od današnje Hrvatske ne tražimo da nas voli ako to ne ume - dovoljno je da pokaže da želi da uzvrati prijateljstvo koje joj nudimo ", rekao je Nikolić na obeležavanju Dana sećanja u Donjoj Gradini.
On je poručio Hrvatskoj da se odvoji od ustaških zločina i da se ne plaši suočavanja sa delom mračne istorije u kome nije ni učestvovala, kao i da ne dozvoli da je neko uvede u zločin zaborava zločina.
"Naša ruka je pružena, da ne bismo morali da obeležavamo stradanja nekih novih Krstića, Dumitrovića, Bienenfela, mnogih čija je sreća i nesreća što nisu Hrvati", rekao je Nikolić.
Predsednik Srbije je podsetio da protiče osma decenija od mučeničke smrti na stotine hiljada nevinih ljudi, koji su imali sreću da budu rođeni kao Srbi, Jevreji Romi i nesreću da potpadnu pod vlast ustaških zlikovaca kojima je bilo na pameti samo da ih unište.
"Još nismo do kraja istražili sve grobnice i jame po Donjoj Gradini, naročito Savu, najveći srpski grob od izvora do ušća", rekao je on i dodao da su u Donjoj Gradini divlje zveri mučile, skrnavile, iživljavale se, ubijale nožem, maljem, davile u reci, retko pucale, da se ne bi čulo, u decu, u svoje dojučerašnje komšije, prijatelje, sugrađane druge vere i nacije.
To što su prošle decenije od stravičnog ratnog zločina genocida, kako kaže, nije razlog zašto u svetu ćute i gledaju da se što manje pominje.
"Razlog je što su pobijeni Srbi, a ubice su bili Hrvati. Nama danas udaraju žig zlikovca, a zlikovcima stavljaju oreol žrtve. Donja Gradina se ne uklapa u tu dirigovanu podelu naroda", naglasio je predsednik.
Da je od bezumne ruke ustaškog terora, nastavlja dalje, stradao samo jedan nevin čovek pa je mnogo, a kamo li stotine hiljada dece, žena, nejači čija je jedina krivica u tome što su bili Srbi, Jevreji, Romi.
"Ne radi se ovde o brojevima, a govorimo o preko 700 hiljada stradalnika jasenovačkog logora, od čega je preko 360 hiljada završilo u donjogradinačkim jamama, radi se o ljudima koji su imali ime i prezime, oca i majku, sina i kćer, o porodicama i čitavim selima...", rekao je Nikolić.
O načinima ustaškog mučenja, kako kaže, dovoljno govore podele na vrste jama po Donjoj Gradini a to su one u koje su saterivani ljudi i potom ubijani maljevima, one u koje su bacani već ubijeni logoraši i one u kojima su ukopavane kuvane i paljene kosti, ljudski ostaci iz takozvane tvornice sapuna i spaljivanja leševa.
"Opasana Unom i Savom, Donja Gradina bila je najveće stratište jasenovačkog logora. Ustaški dželati ovde su ostavili za sobom 105 masovnih grobnica od preko 10 hiljada kvadratnih metara i još dvadeset dve čija veličina još uvek nije utvrđena", kaže predsednik.
On je dodao da u strašnoj statistici u brojevima žrtava, jama, merama, ne sme se zaboraviti ljudski lik žrtve, svaki čovek ponaosob, ime, jer u svakom od njih lako je pronaći naše obične živote, nas same.
Krstić Stana od oca Nikole, Srpkinja iz Dublja, deset godina;Dumitrović Duško od oca Vlajka, Rom iz Šida, šest godina; Bienenfel Mojše od oca Salamona, Jevrejin iz Zagreba, četiri godine; a zatim Kojičić Boško, Nikifor i Žarko, od oca Voja, Srbi iz Ritešića ubijeni sa svojim porodicama...
Najzad, kako kaže,više je o stradanju rekao stih Ivana Gorana Kovačića u poemi "Jama" nego bilo koja statistika:
"Krv je moje svjetlo i moja tama.
Blaženu noć su meni iskopali
Sa sretnim vidom iz očinjih jama.
Posljednje svjetlo prije strašne noći
Bio je bljesak munjevita noža,
I vrisak, bijel još i sad u sljepoći,
I bijela, bijela krvnikova koža;
Jer do pojasa svi su bili goli
I tako nagi oči su nam boli..."
