Više od hiljadu ljudi godišnje u Srbiji oduzme sebi život zbog nemaštine ili gubitka posla.
Ako ovaj zvaničan policijski podatak nije upao u oči ljudima koji upravljaju ovom državom i našim sudbinama, onda bi samoubistvo vojnog pilota Ace Petrovića iz Beograda valjda moralo.
Ako sa besparicom nije uspeo da se izbori pilot na „migu 21“, istreniran da odoli svakom psihičkom pritisku, šta preostaje običnim smrtnicima?
Da li njegova smrt otvara novu stranicu beznađa srpskog društva? Kad vojni piloti dižu ruku na sebe, šta tek čeka one bez diplome?Hoće li Petrovićevo samoubistvo oduzeti poslednju nadu gladnim radnicima, koji mesecima, pa i godinama ne primaju platu, a i dalje idu na posao jer drugo radno mesto ne mogu da nađu?
Šta je sa gomilom očajnika koji su već ostali bez posla? Koju poruku je vojni pilot poslao za 22.000 nesrećnika koji imaju kredit u švajcarcima, a rata im je preko noći postala veća od plate?
Kad „ponos“ srpske vojske odustane od života zato što ne može da prehrani porodicu, to znači da se naše društvo, a i vojska, rasprslo kao zrela lubenica.
I nikakve bajke o lepšoj budućnosti više ne prolaze.
