AKCIJA KURIRA OBILAZIMO SRBIJU Vranje: Radili smo kao robovi na iskopavanju bombi
Srbija -
Saša Kopčić, jedan od 47 radnika s juga Srbije, priča kako su umesto obećane plate od 12.000 evra u Rusiji završili u Groznom, gde su radili kao robovi na čišćenju radioaktivnog terena
VRANJE - Sirotinja je nagnala Sašu Kopčića (48) i još 47 njemu sličnih iz Vranja, Surdulice i Vladičinog Hana da se jave na oglas emitovan na lokalnoj televiziji koji je nudio posao u Rusiji: plata šest-osam dolara na sat, hotelski smeštaj, organizovan prevoz... Pošli su 8. jula 2011.Prvog dana još je mogao da se uspavljuje snovima o 12.000 evra, koliko je računao da će vratiti kući. Već drugog, kad su im na granici s Belorusijom rekli da u formularu napišu da je razlog ulaska u zemlju „odlazak na proslavu firme“, shvatili su da s njihovim radnim dozvolama, koje im je organizator obećavao, i nije sve baš u redu.
Uspavali ih
Umesto u Sočiju, njih osmorica iz te grupe našli su se u Čečeniji, u Groznom:- Kad smo ušli u minibus, dali su nam neki sok u limenkama. Kako smo ga popili, odmah smo zaspali i nismo se budili dok nismo stigli. Oko nas leševi, avioni lete, bradati ljudi s redenicima... Malo razumem ruski, jedan Čečen je pitao: „Je l‘ to grupa što je prodata?“ Mislio sam da je s nama gotovo, da će nam u nekoj bolnici povaditi sve organe - priča Saša.Ujutru su ih sproveli na gradilište: hektar ograđen limenom ogradom visokom pet metara i kapijom koja se zaključavala. Rečeno im je da će spavati u kontejnerima. Kad su ušli, pacovi su jurili bubašvabe...Pojavio se i organizator puta, Vranjanac. Kad su mu kazali da bi da se vrate, odgovorio je: „Ne može!“Nisu se mnogo bunili: njihovi najbliži u Srbiji čekali su pare, rešili su da bar nešto zarade. Radili su zatvoreni u toj ogradi, u delu grada koji je ruska avijacija svojevremeno sravnila sa zemljom. Nije im bilo jasno zašto za kopanje rovova ne koriste mašine.- Zove me jedan naš: „Sašo, ti se razumeš, šta je ovo?“ Raketa dugačka 1,2 metra, kao da si je juče stavio u zemlju, nova... Shvatim da su nas stavili da čistimo teren od bombi! - priča nam Kopčić u svojoj kući u vranjanskom selu Ćukovac.
Jeo hleb i vodu
Kad su se požalili onom Vranjancu, naljutio se: „Pa šta ako je bomba? Izvadiš i baciš!“ A plate im nije davao!- Poslednjih mesec dana umakao sam hleb u vodu i samo to jeo - kaže Kopčić.Ali na isteku trećeg meseca prekipelo im je. Za sve pare koje su se našle kod njih unajmili su Čečena da ih kombijem doveze do Moskve. Kad je ovaj drugog dana video da njegovi putnici ništa ne jedu, shvatio je da više nemaju para ni za hleb, pa im je kupio hranu.Posle trodnevnog putovanja, 10. septembra nekako su se obreli pred stanom predstavnika naše Privredne komore u Moskvi. Muka ne zna za stid, u pola noći su mu pozvonili na vrata. Njegova žena uputila ih je u restoran u prizemlju zgrade, svu osmoricu, da se najedu o trošku Komore, a sutradan ih je naša ambasada vratila u Srbiju.Niko nije krivU MUP u Vranju dali su izjavu, a protiv organizatora putovanja podneta je krivična prijava. Suđenje u Vranju, žalba, ponovljeno suđenje i u februaru ove godine konačna presuda: „Nema elemenata krivičnog dela radne eksploatacije“.Prevedeno: niko nije kriv.
Pet mesta koja morate videti
GRAD BORE STANKOVIĆA Prvi pisani trag o Vranju ostavila je vizantijska princeza Ana Komnina 1093. Drugi put 1193. godine Vranje je od Vizantije privremeno preoteo veliki raški župan Stefan Nemanja i pripojio ga srednjovekovnoj srpskoj državi. Ipak, u sastav srpske države Vranje je definitivno ušlo 1207, kada ga je osvojio Stefan Prvovenčani. Turci su Vranje osvojili 14. juna 1455. i držali ga u svojim rukama sve do 31. januara 1878.Ako dođete u ovaj grad, njegovi srdačni i topli stanovnici najpre će vam pokazati kuću Bore Stankovića, valjda najpoznatijeg žitelja centra Pčinjskog okruga, kome je posvećeno više kulturnih manifestacija.U gradu ima mnogo spomenika i skulptura, ali vam preporučujemo da posetite Beli most ili „most ljubavi“, kao i Narodni muzej, u kojem se čuva istorija ovog mesta.Odvojte vreme da prošetate do ostataka vizantijskog utvrđenja, poznatija po imenu Markovo kale, ali i do Krstate džamije - bogomolje koja je u vreme Turaka pretvorena u džamiju da bi po oslobođenju 1878. ponovo postala crkva.
Vranje nekad i sad
NA RASKRSNICI SVIH TRGOVAČKIH PUTEVAVranje je grad koji je nekada pripadao zanatlijama i duvandžijama. Zbog svog položaja idealno je mesto za trgovinu: granice s Makedonijom i Bugarskom su u neposrednoj blizini, od Soluna ga deli nepunih 300 kilometara, tako da je Vranje idealno za izvoz u zemlje CEFTA i Evropske unije.Ovaj grad dostigao je vrhunac industrijske proizvodnje 1998, kad je u Vranju bilo 32.758 zaposlenih, od čega je skoro 30.000 bilo u privredi. „Simpo“, „Jumko“, „Alfaplam“, „Koštana“ i mnogi drugi proizvodni kapaciteti bili su prepuni radnika.Nažalost, na prelasku iz 20. u 21. vek broj zaposlenih počinje naglo da pada, tako da je 2010. bilo svega 19.000 zaposlenih, dok je u gradu bilo 59.000 radno sposobnih stanovnika. Ovo je problem kojim će se Kurir u narednom periodu baviti kako bi pronašao odgovor na pitanje ko je kriv za takvu situaciju.Danas broj nezaposlenih je oko 9.000, ali se aktuelno rukovodstvo nada da će u narednom periodu situaciju promeniti nabolje, s obzirom na najave i planove koje imaju u slobodnoj industrijskoj zoni.
Strašne poslediceDVOJICA UMRLA OD RAKAZbog košmarnih snova, neraspoloženja, osećanja beznadežnosti i razmišljanja o samoubistvu „nakon preživljavanja traumatskog doživljaja kome je bio izložen kao žrtva trgovine ljudima“, Saša Kopčić ležao je u psihijatrijskoj bolnici. Dvojica iz njegove grupe umrla su od raka pluća. „Mora da smo kopali po ozračenom tlu“, kaže.
Zvonimir Stanković, penzionerINDUSTRIJA SE BATRGAMeni je u Vranju lepo. Bilo mi je, doduše, lepo i u Beogradu, dok sam radio. Što se tiče ovog grada i mog zavičaja, nikada se ovde nije živelo ekstra kvalitetno, ali se živelo. Mnogo je mladih, što je dobro, vraćaju se u svoj grad. Industrija radi kako radi... Batrga se i sigurno nije kao nekad. „Simpo“ kreće s mrtve tačke i svi se nadaju da će s njim oživeti i grad. Narod se bori i živi. Kako, ne znam, ali živi.Sima Jordanov, građevinacPENZIONERI IZDRŽAVAJU MLADEDa je dobro - nije. Sve se učaurilo i zabilo glavu u pesak, kao noj. Ko vam kaže da je u Vranju dobro - nije mi jasan. Eto, samo „Jumko“ je nekad zapošljavao skoro 11.000 radnika, a sad? Ni hiljadu. Pa šta je tu dobro? To što je Fabrika duvana u suštini ugašena jer u njoj sada radi svega 50 radnika? Penzioneri izdržavaju mlade, to je loše, i to je najveći problem ovog grada. Ne znam kako će ga rešiti.Momir Ćerimović, trgovacŽIVI SE KAKO SE SNAĐEŠNe može da se u globalu kaže da se sada nešto preterano lošije živi - u suštini, nekom je danas bolje, a nekom gore. Uglavnom - poljoprivreda i industrija su gotovo pa propale i ljudi nemaju šta da rade. Evo, moji su gajili duvan, a sad ništa: nemaju kome da ga prodaju. Ko je za to kriv? Znate kako je bilo oko Vranja? Ja sam radio u „Koštani“, a kad je „Koštana“ propala, morao sam da se snalazim. Ipak, nada postoji.Ivana Tomić, penzionerkaJEDINI IZLAZ JE ODLAZAK U INOSTRANSTVOLično, ne mogu da se žalim, ali znam kako je u mojoj okolini. Ranije se radilo bolje i lakše, a sada je veoma teško onima koji se dovijaju kako bi zaradili koji dinar. Zašto ja moram da izdržavam svog unuka? Evo - gledam kako svakog dana teraju trgovce sa ulice. Za mnoge je, nažalost, jedini izlaz onaj koji sam i ja svojevremeno preduzela: da odu u inostranstvo.
