Kada mladost prođe, sve postaje teže. Borba s teškom bolešću i nesposobnost bolesnika da se brine o sebi nameću partneru ili porodici veliku obavezu. Međutim, kada partnera nema ili je i sam bolestan, sav teret pada na decu, koja ponekad nisu u mogućnosti da preuzmu tu obavezu. Nekad je smeštanje roditelja u dom kod nas bilo tabu tema, a danas jedno od humanih i civilizovanih rešenja. Ustanove ovog tipa osmišljene su tako da pruže negu onima kojima je neophodna, a ne mogu je dobiti u okviru porodice. O ovoj temi razgovarali smo s Vanjom Taleski, upravnicom Doma za stare u Beogradu.– U domovima za stare, koji se nalaze u sistemu socijalne zaštite građana, zadovoljavaju se i zdravstvene i socijalne potrebe njihovih stanara. Zdravstvena zaštita pruža se na nivou primarne, dakle kao u domovima zdravlja, a korisnici su zbrinuti 24 sata. Posebna pažnja usmerena je na rad sa obolelima od demencije. Obezbeđujemo pravovremeno i adekvatno zbrinjavanje, pravilnu terapiju i negu po određenim standardima, što usporava progresiju bolesti i održava kvalitet života dementne osobe. Dom ima i salu za kineziterapiju, gde stručni tim fizioterapeuta pomaže pacijentima da se brže oporave od patoloških stanja, a zdrave korisnike obučava da samostalno vežbaju radi očuvanja zdravlja. Za teže pokretne stanare imamo svakodnevni program terapeutskih vežbi u njihovim sobama. Socijalna zaštita obuhvata rad brojnih profesionalaca, koji su tu da pruže podršku korisnicima da lakše prođu kroz period adaptacije na nove uslove – objašnjava naša sagovornica.Velika i stresna promenaSmeštaj u ustanovu ovog tipa stresan je i za porodicu i za korisnika, koji menja životni prostor, okruženje i navike. Mnogi preseljenje u dom doživljavaju kao odbacivanje od porodice, pa ne treba po svaku cenu insistirati na tome. – Odluka o odlasku u dom nikada nije jednostavna. To je proces i za onoga ko menja prebivalište i za njegovu porodicu. U tom trenutku suočavamo se s brojnim ličnim, emotivnim i kulturološkim pitanjima, o kojima je važno razgovarati međusobno, ali i sa profesionalcima koji mogu pomoći. Porodice se uglavnom bore sa snažnim osećajem krivice. Ono što u emocionalnom smislu pomaže jeste činjenica da briga i staranje porodice ne ovaj način ne prestaju, samo im se menja forma. Porodica je u skladu s tim takođe naš korisnik, koga uključujemo u brojne zajedničke aktivosti, a primer za to je „ALZ kaffe” – kaže upravnica doma.Da bi se novi korisnici što brže i bezbolnije adaptirali na novu sredinu, tu je tim psihologa.– Radi lakšeg razumevanja sopstvenih osećanja i prevazilaženja straha od nepoznatog, našim korisnicima obezbeđujemo individualnu psihosocijalnu podršku. Psiholog pomaže u razumevanju novih uslova života, ublažavanju tuge koja se može javiti u adaptacionom periodu, jačanju samopouzdanja, emocionalnih, intelektualnih i socijalnih kapaciteta korisnika i doprinosi postepenom prihvatanju nove sredine. Takođe, tokom boravka u našoj ustanovi psiholog kontinuirano prati promene u psihofizičkom statusu korisnika, usklađuje tretman u skladu s nastalim promenama, a pruža i pomoć u teškim životnim situacijama poput bolesti, smrti bliske osobe, porodičnih problema, konflikata i sličnih situacija – ističe naša sagovornica.
Druženje, sekcije, priredbe, sportPošto je važno da se korisnici doma osećaju kao kod kuće i da kvalitetno provode vreme, organizuju se brojne aktivnosti kroz individualni i grupni rad.– Stanarima su na raspolaganju brojne sekcije: muzička, literarna, likovna, dramska, kreativna… U okviru sportsko-rekreativnih aktivnosti organizujemo izlete, šetnje, kao i brojna takmičenja. Nedavno smo u našem restoranu imali nadmetanje ratnih vojnih invalida, korisnika i zaposlenih u pikadu, stonom tenisu, bilijaru i šahu. Najbolji takmičari osvojili su i nagrade, a svi su se lepo zabavili. Organizujemo i koncerte, priredbe, filmske projekcije, pozorišne predstave, promocije, proslave rođendana, državnih i verskih praznika. Sve te aktivnosti omogućavaju našim korisnicima da se međusobno upoznaju i druže, a to je, prema našim istraživanjima, jedan od najčešćih motiva koji ih i dovodi u dom. Pozivam sve one koji su još neodlučni da nas posete i lično se uvere kako sve ovo izgleda u praksi – kaže Vanja Taleski.Elektrostimulacija mozga olakšava životMilioni ljudi širom sveta boluju od Parkinsonove bolesti, koja se uglavnom javlja u poodmaklom dobu. Karakterišu je poremećaj hoda, ukočenost i izraženo drhtanje ruku. Lekovi mogu da ublaže simptome, ali pošto je bolest hronična i progresivna, tegobe se svakim danom povećavaju. Od svih simptoma Parkinsonove bolesti pacijenti najteže podnose drhtanje ruku koje im otežava svakodnevni život. Obedovanje, pisanje, čak i ispijanje čaše vode može im biti pravi izazov. Povećanje broja obolelih nateralo je lekare i naučnike da se maksimalno posvete izučavanju ove opake bolesti i pronalaženju leka za nju. Najsavremeniji način lečenja naziva se duboka elektrostimulacija mozga. Kako funkcioniše ova metoda?– Metoda duboke elektrostimulacije mozga je najsavremeniji način lečenja simptoma Parkinsonove bolesti. U toku procedure kroz mali otvor na glavi polako se uvode elektrode do željenog mesta, koje utiču samo na regione za pokret i nema neželjenih efekata na mišljenje, ponašanje i emocije pacijenta. Elektrode su milimetarske veličine i preko njih se pušta struja male jačine koja pre svega ima ulogu da ponovo uspostavi kontrolu u delovima mozga koji su oštećeni Parkinsonovom bolešću. Baterije za napajanje ovih elektroda nalaze se u kućištu koje je smešteno ispod kože na grudnom košu. Njegova veličina je nekoliko centimetara kao i pejsmejker za srce. Metoda se izvodi veoma preciznim aparatima i oporavak traje kratko. Već drugog dana pacijent može da ide kući – objašnjava dr Ali Zirh iz Istanbulu, gde se izvodi ova metoda. Njena prednost je i to što pacijent sa ugrađenim stimulatorom smanjuje dnevnu dozu lekova koje je uzimao radi kontrole simptoma. Ugrađeni aparat ima dug rok trajanja.
Tekst: Vanja Ostojić
