Osim što se gluten nalazi u najrasprostranjenijim žitaricama - pšenici, raži i ječmu kao i u svim proizvodima napravljenim od ovih žitarica, ovaj protein se može naći i u aditivima, konzervansima i različitim stabilizatorima hrane, pa čak i u lekovima. Oboleli od celijakije suočavaju se sa velikim problemima u Srbiji jer postoji jako mala ponuda bezglutenskih proizvoda, mahom uvoznih sa paprenim cenama.
Prema rečima Jasne Marić, majke osmogodišnjaka obolelog od celijakije i članice Udruženja obolelih od celijakije Vojvodine, bezglutenske namirnice su u proseku tri puta skuplje od hrane koju ostali kupuju u prodavnicama. Ona ističe da je to delom i razumljivo zbog skupljih sirovina, carina i potvrda koje te namirnice moraju da pribave da bi bile bezglutenske, ali ostaje problem da se sa prosečnom platom u Srbiji ovo teško može izdržati. Od države stiže pomoć u vidu pet kilograma pšeničnog bezglutenskog brašna mesečno koje obezbeđuje RFZO, a za koje se od pre godinu dana ne plaća participacija za decu mlađu od 18 godina.Inače kilogram tog brašna iz koga se uzdvaja gluten košta 840 dinara.
Koliko je zahtevno spremiti hranu bez glutena pokazuje podatak i da, na primer, hleb bez glutena košta od 250 do 400 dinara ali, kako kaže Marić, retko ko ga kupuje već ga sami mese i peku, s obzirom na njegovu cenu i kratak rok trajanja. Mala pakovanja od 100 ili 150 grama perece ili keksa koštaju od 350 do čak 550 dinara.“Najveći problem imaju deca i tinejdžeri jer ne mogu da kupe u školi užinu ili na ulici nešto da pojedu već stalno sa sobom nose kutijice sa hranom pa ih druga deca ismevaju”, ističe Marić, dodajući da se porodice obolelih od celijakije uglavnom umrežuju preko interneta i društvenih mreža gde razmenjuju recepte, savete i uputstva.
Odnedavno se na tržištu Srbije pojavio i jedan domaći proizvođač bezglutenskih namirnica sa cenama koje bi trebalo da su dva do tri puta niže od cene uvoznih proizvoda. Tomislav Kovač, vlasnik firme “Aleksandrija Fruška gora” koja u Čurugu ima pogon za proizvodnju bezglutenskih namirnica uglavnom na bazi heljde i prosa ističe da su zbog činjenice da sami melju žitarice u svojim mlinovima, a ne kupuju gotovo bezglutensko brašno koje je veoma skupo, uspeli da značajno smanje troškove proizvodnje pa tako i da ponude jeftinije proizvode. Osim što ne sadrži gluten, značajna osobina prosa je njegov bazni karakter, odnosno to što povećava ph vrednost organizma koji se onda lakše bori sa alergijama, virusima i upalama za razliku od pšenice, na primer, koja povećava kiselost. Druga važna osobina je njegov nizak glikemijski indeks zbog čega je pogodan za ishranu dijabetičara.
Među pozitivnim osobinama prosa je i veoma malo antinutrijenata koji vežu sastojke kao što su magnezijum ili kalcijum što sprečava organizam da ih apsorbuje. Inače, jedan od većih antinutrijenata nalazi se u pšenici, tzv. fitinska kiselina.
Oko 90 odsto organske proizvodnje danas se odnosi na heljdu i proso iz prostog razloga što su to veoma otporne biljke i nisu im potrebni tretmani pesticidima. Zbog skrajnutosti ove biljke nisu modifikovane pa su zadržane osobine autohtonih sorti.
Ono što je važno, za vegetirjance na primer, je to što proso sadrži belančevine koje se inače mogu naći samo u hrani životinjskog porekla a skorija naučna istraživanja pokazuju da je u prosu nađen gen koji sprečava stvaranje masnih ćelija i suzbija postojeće. Među pozitivnim osobinama prosa je i to što zbog velikog broja vlakana smiruje organizam i ima protiv upalni karakter.
