Američki profesor i novinar Harold Šekter odlučio je da sazna šta se zaista krije iza priče o Alfredu Pekeru, koji je optužen da je raskomadao i pojeo ljude s kojima se penjao na Roki Mauntins, da bi naknadno bio oslobođen uz pomoć medija i sahranjen kao častan čovek.Šekter se oslanjao na prvobitna istraživanja i nove nalaze o ekshumiranim telima koja su godinama čekala da se dokaže: da li je Peker stvarno bio čudovište ili tek žrtva nesrećnih okolnosti?O Pekerovoj mladosti se ne zna puno toga. Pokušao je da se bori za Konfederaciju u građanskom ratu, ali su ga otpustili jer je bolovao od epilepsije. Nakon toga se uputio prema zapadu, gde je radio različite poslove.U februaru 1873. godine Peker se zaposlio kao vodič koji je trebao grupu ljudi da povede na planinarenje, ali ubrzo je otkriveno da nije znao put i da nije nikad pre radio taj posao.Bio je pohlepan, često je ispitivao ljude koliko su novaca poneli sa sobom, pa je neretko imao jake epileptične napadade. Budući da je znao da ga članovi grupe 'mrze', odvojio se od njih i pojačao međusobnu nenaklonost.Tokom prvih većih napora na putu, skoro su bili primorani da pojedu svoje konje. Kad su došli do kampa, upozoreni su da ne idu dalje zbog dubokog snega, ali šestoro (uključujući i Pekera) je odlučilo ipak da nastavi put.Dva meseca kasnije,Pekera je pronašla grupa muškaraca koji su tražili drva u šumi. Njihove prve reči bile su da ne izgleda loše, a kad su ga pitali gde je ostatak muškaraca s kojima je putovao, odgovorio je da ne zna.
Optuživanje mrtvog čoveka za ubistvaKad je član prve postave, koja nije nastavila put, ugledao Pekera, video je da on nosi nož koji je pripadao jednom od nestalih muškaraca. Peker je rekao da je čovek kom je pripadao, nož zabio u drvo i otišao dalje.To je izazvalo sumnje, koje su prerasle u optužbe jednom kad se Peker vratio u obližnji grad. Tamo je počeo divlje da troši novac, što je mnoge nateralo da pomisle da je pokrao nestale ljude.Nije prošlo dugo i lokalna policija ga je privela pod sumnjom da je počinio ubistva, pa je organizovana velika potraga za nestalim muškarcima.Peker je priznao, pa je izjavio da je grupa poludela od gladi i jedenja korenja kad je najstariji član grupe preminuo. Izjavio je da su ga svi zajedno pojeli, a kad je ubrzo umro drugi član, pojeli su i njega. Rekao je da je zatim jedan od preživelih muškaraca, Šenon Vilson Bel, počeo da kuje zaveru kako ubiti preostale muškarce, a kad je pokušao da napadne Pekera, on ga je upucao u samoobrani."To nije prvi put da su ljudi bili primorani da pojedu druge jer su bili gladni", tvrdio je on, izjavljujući da je njegov jedini zločin što je ukrao novac od mrtvih.Do avgusta su otkrivena tela muškaraca i Pekerova priča nije bila potvrđena."Tela su bila više ili manje osakaćena. Glava jednog od njih bila je odvojena od tela, dok je glava drugog bila gadno zgnječena. Velike količine mesa bile su isečene s prsa, bedara i mesnatog dela nogu", izveštavali su mediji. I navodno nijedan od njih nije bio upucan.Pre nego je što je počelo suđenje, Peker je pobegao, pa je nađen tek devet godina kasnije.Kad je vraćen u Kolorado priznao je malo drugačiju priču. Ovaj put je tvrdio da je Bel ubio ostalih četvoro ljudi, i da ga je on upucao u samoobrani, da bi ga na kraju udario po glavi kako bi ga dokrajčio, što je detalj koji nije otkrio u prvoj izjavi.I ovaj put je priznao da je jeo ljudsko meso, ali isključivo kako bi preživeo.
Neočekivana popularnost preko noćiPreko noći su se svi raspisali o njemu. Ljudi su skupljali njegove fotografije i lance koje je u zatvorskoj ćeliji izrađivao za džepne satove, dok su mediji detaljno opisivali kako je sekao ljudsko meso i pržio ga. Peker je imao na raspolaganju toliko mesa da je jeo samo najfinije delove ljudi, a ne cela tela, kao što se u prošlosti događalo kad su ljudi pribegavali hanibalizmu kako bi preživeli.Ubrzo je proglašen krivim, pa je trebao da bude obešen. Ali mala grupa ljudi glasno je protestvovala protiv njegove smrti, tvrdeći da je Peker bio neuračunljiv u vreme kad su se dogodili zločini, zbog izgladnelosti i epilepsije.Odobreno mu je drugo suđenje 1886. godine, na kom su stručnjaci potvrdili da su planine u kojima se dogodio zločin navedene zime bile bez uobičajenih životinja kojima bi se inače planinari mogli hraniti. Drugim rečima, stvarno je bila reč o ekstremnim uslovima.
Novija istraživanjaDoduše, s njim nije sahranjena i njegova priča. Profesor prava sa Džordž Vašington Univerziteta Džejms Stars, 1989. godine ponovo je otvorio slučaj kad je izvadio ostatke tela petorice nesrećnih muškaraca, koje je zatim analizirao uz pomoć FBI-jevih forenzičkih tehnika.Stars je otkrio da su četiri izvađene lobanje, uključujući i Belovu, imale tragove nasilništva, koje je počinio isti čovek na isti način. A na rukama su svi imali odbrambene rane. Jedna osoba je ubila sve muškarce, a ta osoba je mogla da bude samo Peker, koji je bio potpuno kriv za ubistva, izjavio je Stars.1999. godine, Dejvid P. Bejli, kustos istorijskog muzeja u zapadnom Koloradu, pokrenuo je ličnu istragu nakon što je našao stari Kolt revolver koji je nađen na mestu gde je Peker tvrdio da je upucao Bela.Bejli je analizirao odeću žrtava i proglasio je da se na Belovoj odeći rupa od metka podudara s onom koju bi napravio ovaj Kolt, a fotografije su ukazivale na rupu u Belovom kuku, što je sve išlo u prilog teoriji da je upucan, kao što je Peker tvrdio. S ovim novim dokazima, Bejli je tvrdio da je Peker definitivno nevin.Ali nakon proučavanja svega navedenog, Šekter je ipak odlučio da stane na stranu s onima koji Pekera smatraju krivim. "Previše je neverovatno da se Peker jednostavno našao sa 'zalihama' hrane za dva meseca, zahvaljujući nervnom slomu Šenona Bela", zaključio je Šekter.
