LJUBAV U DOBA ALBANSKE GOLGOTE: Kako su lepe Krfljanke zavolele izbegle Srbe

Đovana, Avgusta i Safo, lepe ćerke bogatog hotelijera Janisa Gazisa, verovatno nisu mogle ni da zamisle da će im iznemogli, iscepani i vašljivi Srbi koji su se početkom 1916. iskrcali na Krf biti sudbina.A tek Milan Stojadinović, Milivoje Čolak Antić i Vladimir Vlajko Kazimirović, prognanici koji su peške prešli Albaniju, ljudi bez zemlje, sigurno nisu ni slutili da će usred beznađa Prvog svetskog rata, u tuđini, pronaši životne saputnice. Našli i ostaviti ih da ih čekaju dok oni ne oslobode Srbiju.Sudbina je htela da baš hotel "Bela Venecija", gde su se smestili regent Aleksandar Karađorđević i srpska vlada, bude poprište važnih državničkih odluka, ali i fatalnih ljubavi.

- Sve tri Janisove ćerke svirale su klavir i očigledno je da je u hotelu njihovog oca bilo i slavlja, na kojima su upoznale svoje buduće muževe. Ujak Milan je svirao violinu i voleo da peva, pa ga je i to približilo Avgusti - kaže za Kurir Ljiljana Pekić, udovica slavnog Borislava Pekića, čiji je ujak bio Milan Stojadinović, te 1916. činovnik u srpskom Ministarstvu finansija, a potonji predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije (1935-1939), za čijeg mandata je i rešeno da se na Vidu konačno izgradi mauzolej herojima Albanske golgote.Stojadinović se oženio najmlađom mezimicom Janisa Gazisa i njegove supruge Austrijanke.

- Život pre rata bio je kao san. Ujna Avgusta bila je veoma lepa, inteligentna, lepo se oblačila. To je bio život kakav samo možemo da sanjamo - priča gospo|a Pekić.

A onda je došla 1941. Stojadinović je proteran, i s njim nikad više nije ostvarila kontakt, a njegova žena i dve ćerke ostale su u Beogradu do 1944.- Kod ujne sam najviše bila tokom rata, jednom nedeljno išla sam na čaj. I mimo svega, nama deci je leti bilo divno jer je kod ujne bio bazen u bašti - seća se Ljiljana Pekić, koju je te 1944, sa samo 12 godina, zadesila tragedija - ubijen joj je otac, inženjer Dušan Glišić.Ona svesrdno podržava našu akciju "Izradimo statue herojima Albanske golgote na Vidu" jer, kako kaže, moramo da čuvamo svoju istoriju.- Bežanija preko Albanije bila je strašna i uspomene potresne, tako da sam uvek samo slušala kako je to bilo jezivo, niko nije želeo da govori o detaljima. Otac je prešao Albaniju s braćom, čak je preživeo i trbušni tifus. I mama je takođe, kao đak, prešla Albaniju. Bilo je to vreme kad su ljudi više voleli da umru nego da dožive okupaciju - naglasila je Pekićeva.Konjički pukovnik Milivoje Čolak Antić preživeo je tifus prelazeći preko Albanije, a preživeo je i rat, posle čega se vratio na Krf, za ruku najstarije Gazisove ćerke - Đovane. Maja Čolak Antić nedavno je preminula, ali ostalo je zabeleženo njeno pripovedanje o roditeljima za RTS-ov "Trezor" 2014.Iako je Čolak Antić bio poliglota, ni reč nije hteo da progovori sa svojom suprugom na nemačkom. Očigledno da je rat ostavio duboke ožiljke na duši ovog srpskog vojnika.- Kad bismo ručali, tata je s mamom razgovarao na francuskom, a brat i ja s njim na srpskom. Iako nije hteo da govori nemački, dozvoljavao je da mama sa mnom i bratom priča na nemačkom, jer je smatrao da je važno da znamo taj jezik. Grčki mu uopšte nije bio bitan - ispričala je Maja Čolak Antić.

Safo Gazis posle rata postala je gospođa Kazimirović, pošto je izabrala život s rezervnim konjičkim majorom Vladimirom Vlajkom.- Vlajko i Safo živeli su skladno, u braku bez dece. Najpre su u Kladovu držali kafanu "Srbija", a potom su se preselili u Beograd, gde su živeli do kraja života - ispričala je za Kurir Ana M. Zečević, praunuka Radovana Kazimirovića, Vlajkovog brata."Bela Venecija" srušena je tokom nemačkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, a na Krfu danas su od porodice Janisa Gazisa ostale samo grobnice.

Kurir