Te kobne noći pre 23 godine jedna velika karijera je prekinuta. Sav bol zbog onoga što se desilo tog 31. jula 1993. godine opisao je u knjizi "Godina prođe, dan nikad".
Ko god je čitao knjigu, tvrdi da mu nije bilo svejedno, jer, između ostalog, Žarko kaže:
"Ubio sam dva momka što su tek zakoračila u život! "Pucao sam. Nisam imao izbora. Nisam imao ništa drugo. Nikad to sebi neću oprostiti".
Nikad mu neću oprostiti jer je ubio dvojicu mladića. Nikad mu neću oprostiti jer je s njima umro i on.Nikad mu neću oprostiti jer nas je zbog te kobne noći lišio svoje umetnosti.Nikad mu neću oprostiti jer je ostao večni zatočenik.Nikad mu neću oprostiti jer nam je na najstrašniji način pokazao da je njegova sudbina zapravo i naša sudbina. Dobri ljudi u zlom vremenu."
Prema sudskoj dokumentaciji Laušević je, ležeći povređen na podu, ispalio 13 hitaca i pritom usmrtio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića a ranio Andriju Kažića . Kako ni nakon višemesečne istrage nije precizno utvrđeno što se zaista dogodilo, prihvaćen je nalaz prema kojem je prekoračio nužnu obranu.
Osuđen je prvo na 15 (1994.), a zatim na 13 (1996.) i konačno na četiri godine zatvora (1997.). S obzirom na to da je u zatvoru u Spužu odležao četiri godine i sedam meseci, u februaru 1998. pušten je na slobodu.
Sudska je odluka, međutim, ponovno prinačena. U oktobru 1999. na ponovljenom je suđenju kažnjen s četiri godine uz obrazloženje da je "bio srušen i imao je pravo da se brani".
Nepune dve godine kasnije, Vrhovni sud Crne Gore još jednom i izmenio presudu, ponovno ga osuđujući na 13 godina. No u odsudstvu, budući da se tada već odselio u Ameriku. Još 1999. neposredno nakon što je snimio filmove "Nož" i "Ranjena zemlja", sklonio se u strahu od krvne osvete.
U vreme ubistava o kojima piše, Laušević je imao 33 godine, angažman u Jugoslavenskom dramskom pozorištu, više od 45 filmskih i televizijskih uloga, Zlatnu arenu, Sterijinu i nagradu Zoran Radmilović.
Ironično, pištolj kojim je ubio tu dvojicu, nosio je upravo na savet policije.
