Patricia Pierson, novinarka i autorka knjige "Otvaranje vrata raja: Istraživanje priča života, smrti i šta dolazi nakon nje“ opisuje rezultate svojih istraživanja na temu "prelaska na drugu stranu“.
Sve počinje 72 sata pred smrt.S obzirom da sam u roku od 9 nedelja izgubila i sestru i oca, posvetila sam se istraživanju onoga što se događa nakon smrti. Intervjuirala sam na desetine ljudi koje profesija smatra za neizlečive pacijente, kao one koji su doživeli posebna iskustva sa umirajem, pa i sa onima koji su se "vratili iz mrtvih“, odnosno, doživeli kliničku smrt.
Shvatila sam da ljudi spoznaju kada im kucne zadnji trenutak. U periodu od 72 sata pred smrt, oni počinju da govore u metaforama o putovanju. Terminologija je različita, pa tako jedni traže svoje cipele, drugi avionske karte, a treći ponavljaju kako "žele da idu kući“, a zapravo su već kod kuće. U trenucima dok je ležala na samrti, moja sestra, obolela od raka dojke, ponavljala je uporno "ja ne znam kako da odem“, a čak je spominjala i neke "nesrećne stjuardese.“
Bolničarka Megi Kalanan, koja je radila u Centru za palijativnu negu u Virdžiniji, navodi pitanje jednog pacijenta obolelog od raka gušterače, postavljeno u samrtnom času: "Da li moja žena zna sve u vezi sa pasošem i kartama?“
Meri je pronašla i poseban naziv "svest o bliskoj smrti“ i koristi ga u svojoj knjizi "Konačni darovi: razumevanje specijalne svesti i potrebe umirućih, te komuniciranje s njima“. Kalananova je bila u situaciji da neguje stotine pacijenata sve do smrti i smatra da vizije putovanja njenih pacijenata nisu puka slučajnost.
Preminule članove porodice ljudi vide neposredno pred smrt. Ljudi koji umiru često imaju "priviđenja“ za koje zdravi ljudi veruju, da su prosto efekti jakih analgetika koje pacijenti uzimaju. Međutim, da li je tako?
U jednoj velikoj internacionalnoj studiji, koju su sproveli psiholozi dr Karlis Osis i dr Erlendur Haraldsson sa Islandskog univerziteta, ustanovljeno je da većina pacijenata koji su još uvek svesni nekih sat vremena pred smrt, vidi svoje voljene koji su preminuli, bez obzira na to da li su primali takve lekove ili ne. Studija je obuhvatila ljude iz potpuno različitih kultura – iz SAD i Indije.
Kada sam razgovarala sa pacijenticom Endi Skotom (84), koja je umirala od raka, pričala mi je kako joj u posetu dolazi njen (usvojeni) sin Frenki, inače, preminuo nekoliko godina pre toga.
On je, prema njenim rečima, mirno sedeo u fotelji kraj nje kad god bi "došao“.
(dnevne.rs)
