Ostvario je više od 60 uloga na filmu i televiziji. Veliku popularnost je stekao šezdesetih godina igrajući u ostvarenjima Lole Đukića. Kao član JDP i Narodnog pozorišta u 140 rola igrao je komade od Nušića do Šekspira.
Nedavno se pojavila informacija da je u mladosti bio ravnogorac, ali njegov sin Velibor u jednom razgovoru za Kurir to negira.
"Otac je bio skojevac, kao i njegova sestra, koja je otišla u partizane. Pobegao je 1943. godine iz Kragujevca da ga ne bi streljali. Rat je proveo s majevačkom divizijom. Prešao je Bosnu i demobilisan je u Celju. Oslobađao je Zvornik. U jedinici je bio pri umetničkoj grupi. Zabavljao je vojsku kad se nije pucalo", kaže Aleksić.
Legendarnog umetnika i danas se mnogi rado sećaju.
"Ljudi ga pamte. Ne mogu da kažem da je zaboravljen. Puste svakog 12. marta na televiziji neki njegov film poput "Maratonci, trče počasni krug", "Varljivo leto" i "Tango argentino"", kaže Velibor i dodaje da je Mija bio veoma posvećen glumi:
"Pamtim oca kao svako drugo dete. Bio je predan poslu. Više je vremena provodio u pozorištu nego u kući. Učio nas je da budemo vredni i pošteni. Da ne tražimo preko hleba pogače i da negujemo osnovne porodične vrednosti i moralne kodekse."
Iako je mnogo voleo svoja dva sina, nije želeo da nastave njegovim stopama.
"Govorio nam je da je gluma težak posao. Plašio je da ne krenemo njegovim putem jer je smatrao da bismo bili u njegovoj senci. Međutim, nas nije zanimao taj posao."
Velibor se seća i jedne nepravde koja je mnogo pogodila Miju.
"Ocu su rekli da je dobio Zlatnu arenu za ulogu u "Čovek iz hrastove šume". Počeo je da slavi, ali ubrzo je usledilo objašnjenje da je film povučen s festivala.
Na kraju otkriva da se Aleksić nije plašio da radi s rediteljima koji tada nisu bili omiljeni u Jugoslaviji, pa je rado igrao i u filmovima crnog talasa i kod Puriše Đorđevića i Dušana Makavejeva.
