Preduzeće Avala film, nekada naš najveći producent, prodato je za 980 miliona dinara stranoj filmi "Film Way".
Kada je 1947. godine, u sklopu prve petoletke, na Košutnjaku počela izgradnja filmskog grada na površini od 65 hektara, rodila se nada koja je tinjala decenijama - budućnost Jugoslavije je u izgradnji moćne fabrike snova. Maštalo se o tome da se prevaziđe moćni „Metro-Goldvin“ i da se u svetskim bioskopima „umesto omatorelog lava pojavi mladi, jugoslovenski lav“, piše srpski NEWSWEEK.Međutim, sva je prilika da je odzvonilo nekada najmoćnijem filmskom studiju na Balkanu. Kompanija koja je snimala kultne domaće filmove, ozbiljne koprodukcije, gde su pred filmske kamere stajale najveće holivudske zvezde, sada podseća na još držeću bakicu, s biserima oko vrata, koju obezglavljeni unuci zarad velikog imanja hoće da ubiju. A to imanje se prostire na 37 hektara zemljišta u šumi i 20.000 kvadratnih metara poslovnog prostora pod krovom. Uz to, bakica u svojoj kinoteci ima više od 200 dugometražnih igranih filmova, od „Slavice“ snimljene 1947. do poslednjeg - „Tajna porodičnog blaga“ - nastalog 2000.Čuva i više od 268 dokumentaraca, 27 animiranih, 17 kratkih igranih i 120 filmova snimanih u koprodukciji.Prvi signal da se nešto ozbiljno mulja oko „Avala filma“, čija je aukcijska prodaja zakazana za 22. april, i da se sprema otmica našeg filmskog blaga, dao je reditelj i narodni poslanik SPS-a Srđan Dragojević.Ahtung, ahtung, daje se na znanje - procenjena vrednost „Avala filma“ je 20 miliona evra, dok je ukupan dug poveriocima četiri miliona. Sve je naročito sumnjivo kad se zna da je ova kuća trenutno u plusu, na njenom računu je više od 80 miliona dinara. Prodajom su obuhvaćena producentska i druga prava koja se odnose na 220 igranih filmova. Vidite li „kupca“?
Podigli su glas još neke filmadžije i poštovaoci sedme umetnosti, ali ipak ništa - sledi aukcijska prodaja studija, koji je kao državni posleratni projekat građen po uzoru na italijansku „Ćinećitu“.„To je nedopustiva i sramna odluka i to apsolutno ne sme da se dogodi jer je u stvaranje ‘Avale’ i tih nekoliko stotina filmova učestvovalo nekoliko generacija filmskih radnika i autora“, kaže za Njuzvik Gordan Mihić.„To je i njihova imovina. I filmovi koje država ima nameru da proda nekom privatniku pre svega su filmovi autora. Nadam se da će se neko prizvati pameti i da će zaustaviti taj suludi proces.“Njegovo mišljenje deli Milan Vlajčić, filmski kritičar i autor knjige „Pogled iz ogledala“: „’Avala film’ je prava mera korumpiranosti ovog društva.“
Udbaš koji je praštaoKad se priča o boljoj prošlosti ovog filmskog giganta, gde su, između ostalog, rođeni „Pop Ćira i pop Spira“, „Sumnjivo lice“, „Ljubav i moda“, „Prekobrojna“, nezaobilazno je ime njenog direktora koji je došao 1962 - Ratka Draževića.Čovek koga već decenijama bije glas da je ubio 2.000 ljudi i spavao sa 2.000 žena bio je poreklom iz okoline Raške, partizanski ilegalac, nesvršeni student veterine, major Ozne, načelnik Uprave državne bezbednosti za čačanski okrug, kontraobaveštajac u Americi, poverljiva ličnost tajne službe, partije i države. I naravno - direktor „Avala filma“.Čim je došao na čelo ove kuće 1962, odlučio je da proizvodi što više filmova, ako je moguće da se međusobno razlikuju i da budu u boji. Oko sebe je okupio snažno umetničko veće u kojem su bili Bora Ćosić, Jug Grizelj, Slobodan Selenić, Sveta Lukić, Mihiz, Oskar Davičo, Antonije Isaković, Radoš Novaković, a omogućio je i mladim rediteljima Saši Petroviću, Dušanu Makavejevu, Žiki Pavloviću, Mići Popoviću da snimaju. Vrbovao je Veljka Bulajića, koji je tu, po sudu Bogdana Tirnanića, snimio svoj najbolji „Uzavreli grad“, ali i najgori film „Rat“.Na istoriju jugoslovenskog filma umnogome je uticao buran ljubavni život ovog bonvivana i visokorangiranog udbaša. Vrlo neposredan u komunikaciji s domaćim i svetskim glumicama, kad bi im otvarao vrata svoje kancelarije ili automobila, znao je da kaže: „Izvolite, ali samo da znate da odavde nijedna nije izašla a da nije bila jebena“. Ludo je bio zaljubljen, punih jedanaest godina, u Terezu Kulundžić. Čak je uspeo da je uda za Titovog sina Žarka ne bi li je zaboravio.
„Triput sam je udavao i triput razvodio. Ona i ja nismo mogli jedno bez drugoga. Recimo, udam je za Žarka, pa prođe dve i po godine, dok se slučajno ne vidimo, a ona pokupi dete i pođe sa mnom, pa to opet traje dve godine. Pa je opet udam za nekog Ajdina, a ceo Beograd zna da je stalno udajem i razvodim. Pošto nisam mogao da se odvojim od nje, rešio sam da pobegnem u Ameriku. Tobože da budem predstavnik ‘Geneksa’, a u stvari u Americi nije bila dovoljno razvijena naša obaveštajna mreža, pa je trebalo da je ojačam pod okriljem ‘Geneksa’“, pričao je Dražević u ispovesti za Dugu.Ipak se i dalje viđao s Terezom, sastajali su se u Beču. Dok je putovao od Njujorka do Pariza, Amerikanci su pozvali našeg ambasadora i saopštili da ne može da se vraća jer su otkrili da je špijun. Posle je njegova prva i jedina zakonita supruga Živka jedva iz Amerike stigla brodom do Pariza. Vratili su se u Beograd i onda je uplovio u svet filma koji uopšte nije razumeo jer je do tada bio samo tri puta u bioskopu, i to na nagovor žena. Prvo je bio u „Jugoslavija filmu“, a onda u „Avali“, kojoj se tada drmalo jer su te godine proizvedena tri ili četiri filma o NOB-u koja nisu mogla da stignu ni do Pulskog festivala, a kamoli do nekog inostranog bioskopa. Hteli su da smene tadašnjeg direktora, a Dražević je prihvatio tu funkciju samo zato što su svi bili protiv njega:„Nisam imao iskustva u proizvodnji filmova, a direktori koji su bili protiv mene namerno su prekoračili budžet svakog filma kako bi ispao dva puta skuplji. Pravili su sabotaže. Povrh svega, ti filmovi nisu ništa valjali, tako da sam katastrofalno završio tu prvu godinu.“Prošlost na aukcijiInteresantno je da je baš jedan udbaš ispisao najslobodnije poglavlje u istoriji naše kinematografije.Gordan Mihić smatra da ne postoji primer u istoriji filma da je neka država bila finansijer filmova koji su označeni kao „crni talas“ i bili sve samo ne apologija društvenog uređenja.„Zvuči neverovatno, ali je istinito da smo samo dvadeset godina posle rata Žika Pavlović, Ljubiša Kozomora i ja, na vrhuncu Titovog režima, snimali ‘Kad budem mrtav i beo’, ‘Buđenje pacova’, a sa Dragoslavom Lazićem ‘Tople godine’. Marko Babac je snimio ‘Ko puca otvoriće mu se’, a Milan Jelić ‘Bubašintera’, Joca Živanović nekoliko izuzetno gorkih filmova o društvenoj stvarnosti. Dogmatske snage povremeno su sprovodile mere represije, donosile poneku zabranu, oduzimale prava na regres i slično, ali se ipak išlo dalje i probijale su se mnoge granice.“
O kući gde su snimani filmovi „Marš na Drinu“, „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“, „Višnja na Tašmajdanu“, „Salaš u malom ritu“ , „Dečko koji obećava“, „Nije lako s muškarcima“, ali i „Mi nismo anđeli“, „Tito i ja“, svedoči Gordan Mihić:„Posle Ratka, došao je Dragiša Gile Ðurić, koji se izuzetno dobro snašao na tom mestu, kao i Dragoljub Panović, i na kraju Branko Baletić. S Baletom sam radio ‘Balkan eskpres’, a u studijima ‘Avala filma’ ugovorio sam saradnju s televizijom Beograd, pa je tamo snimljen ‘Sivi dom’, koji je koštao danas nezamislivih dva miliona dolara... Sistem se postepeno urušavao i gasio s početkom ekonomskog sloma, da bi rat sve dokrajčio.“E, pa ono što nije dokrajčio rat, dokrajčiće „ovi“ aprila 2015. godine.
Srđanu Dragojeviću je jasno kao dan: „Onaj ko kupi ‘Avala film’, platiće manje od devet miliona evra za zemljište, koje će nakon konverzije iz javnog u građevinsko vredeti više od 100 miliona evra.“On je nudio i konkretan predlog: da se filmovi proglase za kulturno blago i tako izuzmu iz prodaje, da se deo zemljišta proda i od tog novca napravi manji filmski studio, izgradi beogradska opera, obnovi bioskopska mreža po Srbiji i domovi kulture, te da se namire dugovi „Avala filma“.Nema ko da ga čuje.Opet je došlo do izražaja naše umeće zaboravljanja i uspešno čupanje stranica istorije, poglavlje po poglavlje. Obrisaćemo sve što smo ikada bili. A grane ne rastu bez stabla i korena. Zato, unuci, brinite o svojim bakama.
