"Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti.
Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
A sada da li sada imate isti osećaj nedelje? I da li je i danas nedelje dan kada nista ne radiš i ništa ne radi? Jel se neko seća da nedeljom nisu radile radnje, tj do deset sati si mogao da kupiš hleb i mleko i štampu, a sve ostalo je bilo zatvoreno. Nedelja je bio dan za porodicu, dan kada se ništa ne radi, sem da se misli šta će se slasno pojesti i gde se udobno smestiti posle tog obilatog obroka.
Nedeljom se moglo otići i na izlet, u obližnju šumi, livadu, ili u posetu rođacima da se zajedno proslavi dan nerada i uživanja u sebi samima.
Nedeljom je tišina traja duže, tišina koja je godila ušima koja je godila i samoj tišini. Nedeljom se obnavljalo i punile su se baterije. Nedeljom se nije mislilo, a nije bilo i potrebe za tim, nedeljom je trebalo samo nabaciti blagi osmeh na lice i osmehivati se svim prisutnim ukućanima i širiti mir i blagostanje.
Nedelja je isto bila dan kada se odlazilo u crkvu. Jel se seća neko takve nedelje, nedelje kada se trebalo zahvaliti Bogu na svemu što smo dobili, iako možda nismo zaslužili, zahvaliti što smo zdravi, što nema rata, ima šta da se jede i poprilično lepo da se živi, zahvaliti što postoje dani kao što je nedelja. Zahvaliti što je nedelja dan koji dobijemo nedeljno jednom, i to je kao da smo svake nedelje zavirili u mali deo raja i videli šta nas čeka s one strane duge.
A danas, da li neko danas zna kada je nedelja? I gde li nam je to pobegla, ili smo je mi možda izgubili u džepu nekih starih pantalona , koje su ostale u mašini za pranje. Nedelja više nije nedelja, jer nedeljom sada sve radi, pa kako to onda može da bude nedelja. Za porodničnim ručkovima uvek neko iz porodice fali, ili dvoje. Tišina je morala da začepi uši jer više i nedeljom ne može da se ne čuje, previše je to buke za nju!
Pa gde je ta nedelja, ta tako divna lepa neradna nedelja, izgleda da smo svi zaboravili šta znači ne raditi, pa zar je to moguće. Zar smo toliko daleko otišli da ni Božje zakone ne poštujemo, 6 dana radi, 7 dan odmori! Dakle više ni zakone ne poštujemo, pa zašto bi i nedelju!?
Ali možda ako se potrudimo samo malo, damo jako želje da vratimo onu staru nedelju, da skinemo prašinu s nje i damo joj onaj sjaj i ono značenje koje je pre imala, možda bi nam bilo bolje. Možda bi nas jedan neradni dan zaista učini srećnijim? Možda bi mogli da razmislio o tome i jako malo se potrudimo, hej pa danas je nedelja idealan dan da se ništa ne radi etoo već možete da pomognete nedelji da vrati staru slavu i to jako lako, i vrlo brzo!
Hajdete neće ništa da boli, možda čak i suprotno, neka bol će i da vas prođe, ne zaboravite nedelja je dan obnove, dan ozdravljenja i duhovnog i fizičkog. Sedite, opustite se, zavalite se u omiljenu fotelju u koju možda danima niste seli, osetite nedelju i dopustite da i ona vas oseti, omami svojim mirisima, toplim osmesima, mirisom popodnevne kafe i sveže tople supe. Pustite je da vam vrati osmeh na lice i toplinu oko srca koju samo spora lenja nedelja možda da podari.
(opanak)
