Naime, ona danas ima 53 godine, dvoje dece i iza sebe tri abortusa.
Njenu ispovest prenosimo u celosti:
"Vidim da se digla velika bura oko abortusa i da li žena ima prava na to ili nema... bez želje da bilo koga vređam ili da napravim neki problem, želim da opišem svoj život. A nije bio lak i odluke su bile baš teške. Sebe smatram i pravoslavkom i Srpkinjom.
Naime, 1991. godine smo muž i ja pobegli iz vihora rata u Bosni i stigli u Valjevo s dva mala sina. Nismo imali krov nad glavom, naša cela familija je bila u ratu i samo su nam stizale vesti da ginu jedan po jedan. Živeli smo od danas do sutra, dobijali smo pomoć od Crvenog krsta, brašno i ulje. Bilo je jako teško.
Radila sam u pekari, a onda sam čuvala decu za pare. U jednom momentu sam radila dva posla. Muž je našao posao u državnoj firmi, jer je bio školovan za tu poziciju i znali su za njega odranije, budući da je bio priznat radnik u BiH. Ali plata je bila džak brašna. Nekad džak krompira. Nekad kad dobije platu, dok odemo do prodavnice, inflacija sve pojede i možemo da kupimo samo biber.
I tad, u takvom ludilu ostanem trudna.
Sedeli smo i razgovarali. Složili smo se da ne možemo da podižemo još jedno dete, jer ova deca već nose tuđe, poluiznošene stvari. Da ne pričam o tome da ima dana kad jedu samo hleb i džem. I jabuke, jer u Valjevu nema ko da ih bere, pa ih oberemo za dž, daju nam ljudi iz okolnih sela, samo da ne propadnu.
Tad sam prvi put abortitrala.
Drugi put sam abortirala kad je muž bio na ratištu u Kninu. Neposredno pred odlazak sam saznala da sam trudna. Plakali smo oboje, njegova reakcija me je slomila, ali sam morala da uklonim trudnoću. Noći sam provodila na telefonu, zovući položaje kako bih saznala da li je živ. Moji sinovi su se pravili da spavaju, a ja sam sve to videla... i ćutala.
Onda se muž vratio, morali smo da se preselimo, jer smo počeli da otkupljujemo stan od 20 kvadrata, u tom haosu, deca rastu, ja ostajem trudna treći put i tada treći put abortiram.
Sada, toliko godina kasnije, svesna sam da se rat nije nastavio i da smo se izvukli. Naši sinovi su svoji ljudi. Sad znam da smo mogli da imamo još dece, ali je pitanje da li bismo od njih napravili socijalne slučajeve. Verovatno da da. A to ne želim. Posebno ne u današnje vreme, nije više kao kad smo mi bili deca. Sve se menja. Uskoro će samo bogati imati privilegiju da budu uspešni.
Život buduće dece će zavisiti od toga s kim su išli u razred, da li su iz bogataškog kraja i da li imaju sve što drugi imaju. Ovo je novo vreme, surovo vreme, gde ili praviš socijalne slučajeve, koji vode u bedu, ili se boriš za više. Nema svima jednako. Nema pravde.
I dan-danas odem do manastira da se ispovedim, odem na liturgiju posvećenu ženama koje su ostale bez beba, koje su abortirale. i tamo vidim poglede drugih žena. Ne znam da li se kaju. Nekad mi se čini da se i ja kajem, kad vidim da je sve dobro ispalo, ali ko je onda mogao to znati...
Ko zna koje su priče tih drugih žena, devojaka, ko zna što su odlučile da sklone bebu iz sebe. Nikog ne želim da osuđujem i ne mislim da sam loša majka, Srpkinja ni Evropljanka zbog svojih odluka. Ja sam čista pred Bogom... Nadam se da će čitaoci shvatiti ovu moju ispovest na pravi način."
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
