Pročitajte ispovest žene koja se nakon razvoda osmelila da svoje emocije podeli sa drugima.
"Moja bivša svekrva i ja smo imale užasan odnos. Upravo je to doprinelo da se odnos između mog, sada bivšeg supruga i mene znatno pogorša. Ipak, ne želim sada da iznosim sav "prljav veš" i oslobađam se stresa. Kada smo se moj bivši i ja konačno rastali, on se privremeno preselio kod svojih roditelja, a ja sam se tada pribojavala da će se moj, ionako loš odnos sa njom, još više pogoršati. Verovala sam da su me njegovi roditelji tek tad zaista zamrzeli.
Zapravo, bila sam sigurna da misle da sam najgora majka i žena koja je ikada postojala. Znate šta? Pogrešila sam. Naravno, bilo je par nezgodnih momenata na početku drame oko razvoda, ali ipak verujem da se sve završilo daleko bolje nego što sam očekivala. Kažu da na osobe koje vam se nađu u najtežim trenucima možete da računate do kraja života. Verovala sam da će to biti neke moje prijateljice, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će to biti upravo moja bivša svekrva. Kada smo se suprug i ja razveli, strahovala sam kako će se to odraziti na našu ćerku čiji se život bukvalno preko noći preokrenuo. Ko će je voditi u školu? Ko će je čuvati kada imam nezgodne smene na poslu?
Pogađate li ko mi je najviše pomogao? Moji bivši svekrva i svekar. Naravno, oni to nisu činili zbog mene, već zbog svoje unuke, ali iz njihovih usta nikada nisam čula prigovaranja. Nikada nijednu lošu reč. Kada sam upisala ćerku u kretivnu školicu u koju je trebalo da ide posle nastave, svekrva je bila tu da mi pomogne kada zbog posla ne stignem da hje odvedem.
Nikada me nisu pitali: "Zbog čega mi moramo toliko da pomažemo?". Jednog dana pozvao me je bivši da mi saopšti da ne može da plaća hipiteku za kuću i da imam 73 dana da napustim dom u kome sam živela sa svojim detetom. To nije bila njegova odluka, jednostavno nije finansijski mogao izdrži sav teret. Plakala sam kao kiša. Onda sam pozvala njegove roditelje i zamolila ih da mi pričuvaju dete kako bih mogla da potražim neki stan u blizini njene škole.
Poslala sam im čestitku u kojoj sam im se zahvalila za sve što čine za svoju unuku. Kada sam kasnije tog dana došla po svoju ćerku, svekrva mi je rekla da je primila čestitku. Potom me je pitala za kuću, a ja sam se tada raspala.
Počela sam da plačem kao kiša, a ona me je zagrlila. - Ti ćeš uvek biti njena majka, nikada ne bih mogla nešto ružno da kažem tvom detetu o tebi. Žao mi je zbog svega što je bilo između nas. Zbog svega što sam radila – kazala mi je tada.
I ja sam joj oprostila. I njoj sam se ja izvinila. Te večeri sam promenila mišenjenje o njoj. Imale smo zajednički cilj: srećno dete i srećnu unuku. Rešila sam da okrenem leđa onome što je bilo. I da budem zahvalna na onome što sada čine za mene i moje dete.!
Imate li vi slično iskustvo? Podelite sa nama vaše priče u komentarima.
(Žena Blic)
