Stara kineskinja je imala dve velike posude koje su visile na krajevima motke koju je nosila na ramenima. Jedna od posuda je imala pukotinu na sebi dok je druga bila savršena i uvek donosila celu količinu vode.
Na kraju dugog puta između izvora i kuće, napukla posuda bi stigla polupuna. Ovo se dešavalo čitave dve godine: žena je donosila kući samo posudu i po vode.
Naravno, savršena posuda je bila ponosna na svoje dostignuće. Ali, sirota napukla posuda je bila posramljena zbog svog nesavršenstva, i osećala se bedno zbog toga što je mogla da postigne samo pola od onoga za šta je bila stvorena.
Nakon dve godine ovog gorkog neuspeha, progovorila je ženi na izvoru: "Tako se stidim sebe, jer zbog ove pukotine voda iscuri na putu do tvoje kuće".
Starica se nasmejala: "Da li si primetila da ima cveća na tvojoj strani puta, a nema ga na strani puta druge posude? To je zato što sam ja uvek znala za tvoju manu. Zato sam i posadila semenje cveća na tvoju stranu puta, i svaki dan pri povratku, ti bi ih zalila. Već dve godine ja berem to cveće i ukrašavam svoj sto. Da nisi baš takva kakva jesi, ne bi bilo te lepote da ulepša moju kuću".
Svako od nas ima svoju jedinstvenu manu. Ali su upravo naše jedinstvene pukotine i mane ono što čini naš život tako interesantnim i nagrađujućim. Svaku osobu treba prihvatiti takvu kakva jeste i tražiti dobro u njoj.
(Family.rs)
