VENERA U KVADRATU SA SATURNOM od 7. DO 12. OKTOBRA 2015. GODINE: Ne odričimo se ljubavi, evo zašto!

Žena - 06.10.2015. 13:13h

U trenutku kada nam dođe da vrisnemo o emocijama, mi ćutimo. Progutamo taj deo sebe. I nastavljamo.

Ovaj tekst je preuzet sa sajta Lovesensa.rs

"Jer se njene reči prevesti ne mogu u jezik živih, sve se uvuklo pod kožu..."Venera će biti u kvadratu sa Saturnom od 7. do 12. oktobra 2015. godine.Navikli smo na susrete Venere i Saturna, možda nikad dovoljno. Jer kao da se koža snena sastaje sa svojom kičmom. Kao da se ruke sastaju sa okovima. Kao da se uteg zapleo u svoju težinu. Vrednosti koje učimo nikad dovoljno dobro izrečene. Blokira nas. Jezik nemušto ćuti taj gorak okus ljubavi. I sve nam teže pada to...Nekako kao da smo uvek na granici ludila i suzdržanosti. Ni jedna strana ne ume da prevagne. Unutar nas prodiranja, oštra, seku naše puteve. I onda tako neludi od htenja rasparamo svoje telo da bismo se oslobodili svega onoga u nama.Pa paramo odnose, prekidamo veze, razbijamo se o zid. Pa svaki pokušaj i svako iščekivanje i svako neplanirano trajanje smatramo preprekom. Ništa nam ne ide teže od nositi se sa nama samima.U trenutku kada nam dođe da vrisnemo o emocijama, mi ćutimo. Progutamo taj deo sebe. I nastavljamo. Ne umemo da izrazimo svoj bol. Svesni da zrelost od nas traži nešto sasvim drugo, a mi, zarobljeni na bilo kojem mestu na svetu, prepoznajemo se. I samo to nam je dato, mislimo. A dato nam je mnogo više. Samo... ne znamo. Ili ne želimo znati.Jer praktični svet koji živimo tako se dobro uklapa u naše postojanje. A to što u glavi vrtimo tri različita prošla života i što živimo neke nikad neodsanjane bajke, nema veze. Pripisaćemo potrebe naše duše našoj mašti. Umesto da razorimo taj kukavičluk i krenemo...

Bilo bi lepo kad bismo se borili za sve ono u šta verujemo. Kada ne bismo robovali. Kada izvor naših spoznaja ne bi bio u drugima. Kad bismo nekad zastali u deliću sekunde i pokušali da shvatimo šta znače ti likovi u našim besanim putopisima. Kome ostavljamo svoje telo, a kome smo predali svoju kožu? Koga dišemo, a sa kime egzistiramo. Čije nas postojanje oživljava. Ko je taj tajni deo našeg svemira.I zato nas boli. Ne bole nas Venera i Saturn u kvadratu. Ne boli nas Venerino premišljanje i besane noći bez odgovora. Taj sat u njenom srcu kao hodogram života pokušava nešto reći, ali ne čujemo. Zaglušeni razumom i onime što bi trebalo da budemo. Pa brojimo. Sebe. Njega. Nju. Godine. Nevešte promašaje. Brojimo novce. Godine. Kilometre. Tražimo razloge. Pa se sapletemo o sebe sami. I opet. Boli nas.Ta rana što prodire kroz naše telo. Bole nas sećanja i sve stvari koje smo mogli biti. Ne shvatajući da to i jesmo. Zakopani. Živi. Bojimo se da se pomaknemo. Strah nas oduzima. Parališe. Jer nešto što je drugačije nije naviklo biti podržano. Pa se borimo. Kao protiv nekog sveta i umišljamo da smo Don Kihot. Zavere svih oko nas glavni su nam razlog da odbacimo ljubav.Jer roditelji nam to ne bi nikad oprostili. Prijateljica bi nas zauvek zaboravila. Dete se ne bi pomirilo sa činjenicom da njen Tata ili Mama imaju nekog drugog. Prestari smo za to.Ko je video da se vodi ljubav u pedesetm godinama. I ova čaša vina potpuno je neprimerena za našu dob. I šta bi rekle komšije kad bi čuli neki uzdah. A za svađe nas nije ni briga. Zatočeništvo u kojem živimo sasvim nam je opravdano. Upravo nabrojanim izgovorima. Jer mi kao da živimo u svetu, umesto da svet živi u nama.Pa se pravimo da nam je strano sve ono što nam je prirodno. Ako bismo prošetali goli, koliko bi istine vijorilo među nama? Stidimo se toga. Iako ima mnogo više stvari pred kojima nikad nismo pognuli glavu, a trebalo je.Pa se molimo. Bogu. Da nas spase. A da nikad nismo ni pogledali Boginju u sebi. Pa očekujemo da neko drugi, tamo, negde, zaogrne našu maštu i pruži nam sigurnost. Kao da se nismo nikada ni našli. Kao da ne shvatamo zbog čega postajemo uklopljeni u jedan šapat. Kao da ne umemo da prepoznamo vekove vekova nas samih, utkanih u ono što nas susreće. Jer Saturn je to. U Strelcu on putuje vremenskim intervalom. Susreće nas sa nama samima. Njima. Onima u nama i onima otkinutih od nas. A Venera pažljivo skuplja komadiće tog mozaika. U nadi da će biti prepoznato sve što bismo hteli."Kad si rođen kao ptica, svi ti gledaju u krila, nitko ne vidi u očima visinu kako svira Mol..." Stavljam branu na svoj krvotok....