Da ste, kojim slučajem, devedesetih prestali da čitate novine i ovih dana ih ponovo uzeli u ruke, učinilo bi vam se da je vreme stalo. Da se ama baš ništa nije promenilo i da su isti likovi od tada pa do danas bez prestanka žarili i palili Srbijom.
A doskoro se, kladim se, svima činilo da su male šanse da će pojedini likovi ponovo izroniti iz prošlosti. A upravo se to i desilo.
Naslovne strane i novinske stupce ovih dana pune „zvezde“ devedesetih - Šešelj, Kristijan... Ponovo se pokreće priča o tome ko je koga hteo da smakne, čak su se i aktuelizovale priče o „otvaračicama usta“...
Ne samo to, umesto da je u zatvoru, Kristijan s malih ekrana milione mladih podučava životu i savetuje im da ne ponavljaju iste greške kao i on. Još samo fali da uzme platno i održi čas slikanja jer je ovih godina i profesiju slikara pridodao.
Ili da dr Igi ponovo zapeva „Oči boje duge“. Deo javnosti bez pogovora prati sve ovo i guta sva dešavanja, deo je ravnodušan, a neki se zgražavaju nad sadržajima koji nas zasipaju.
Kritičari ističu da čovek koji je osuđen na zatvorsku kaznu treba da bude u zatvoru, a ne rijaliti zvezda. I o tome nema razgovora. Upravo da nam se ne bi ponovile devedesete, stvarno.
