Pitanje je samo da li će ta promena ići u pravcu kakvog-takvog unormaljivanja političkog delovanja ili će dodatno zaoštravati i radikalizovati njihove akcije.
Autor ovih redova sklon je da razmišlja u pravcu ovog drugog, jer bilo kakav pomirljiv ton koji bi sada upotrebili prema vlastima, posebno ukoliko bi iskazali želju da se sedne za sto i da se razgovara s predstavnicima naprednjaka, u očima onih koje su sve vreme trovali i radikalizovali, stvarajući ambijent nepomirljivosti sa onima koji ne misle kao oni, tretirao bi se kao najgora izdaja.
Otuda je zabrinjavajuće šta sve dalje može uslediti, jer posle fijaska na Slaviji prošlog vikenda, postaje jasno da njih zapravo izbori i neće mnogo zanimati. Doduše, nisu ih zanimali ni dosad, ali tek sad se sve razbistrilo i postalo je očigledno da na izborima ne mogu da ostvare pobedu nad Vučićem i SNS, pa shodno tome ostaje im samo solucija krajnje radikalizacije političkih prilika i pokušaja da ugrabe šansu u eventualno tako stvorenom haosu. Izbori će im biti sredstvo koje bi trebalo da im posluži za potencijalnu optužbu prema vlastima kako je iste pokrala, što bi im bio alibi za nastavak suludih akcija koje trenutno čine.
Zato su se instruktori iz Mađarske, gde su obavili posao skinuvši Orbana, uveliko preselili u Srbiju i ona im je sledeći zadatak koji se ogleda u svrgavanju Vučića. Za razliku od Orbana, kome su pronašli protivnika iz njegovih redova, mađarskog nacionalistu po vokabularu koji koristi, u Srbiji tako nešto naspram Vučića još uvek ne postoji. Namerno ističem ovo „još uvek“, jer niko ne može sa sigurnošću da tvrdi kako se nisu bacili u potragu za takvom ličnošću. Moraće kao i 2000. godine da se pronađe neki Koštunica, koji „uvek sme da vas pogleda u oči“, čovek koji sporo hoda i dubokoumno razmišlja, koji je tobožnji patriota i sl. Pokušaj s Milom Lomparom se prilično izjalovio, ali konkurs je uveliko otvoren.
Najpoželjniji bi bio neko baš iz redova samih naprednjaka, no kad već niko nije prešao na drugu stranu tokom čitavog revolucionarnog zanosa u ovih godinu i po dana, nije realno očekivati da će se u ovako kratkom vremenu pronaći neki koji bi mogao, tek tako na brzinu, veliki rejting da pridobije. Zato, jedino što tzv. studentima preostaje je da smene dosadašnju opoziciju, što će verovatno i uspeti, ali ujedno i da dodatno radikalizuju odnose u društvu, posebno prema svakom ko je pristalica vlasti. Praktično, s vremenom će ići na stvaranje nekog paralelnog sistema unutar države i trudiće se da zvanične institucije izbegavaju koliko god mogu, posebno ukoliko i nekima prethodno ovladaju.
Posebno tu mislim na raznorazna nezavisna i regulatorna tela, strukovna udruženja, zanatska udruženja, sindikate, kulturne institucije i sl., jer će to činiti njihov sistem putem koga će često paralisati državu i otežavati joj funkcionisanje. Nemojte se začuditi ukoliko bi pribegli i političkim atentatima ili oružanim sukobima s pristalicama vlasti, jer im je cilj da za bilo kog ko je za vlast nema mira i slobodnog kretanja. Poenta je učiniti svakom ko je za vlast neprijatnost na javnom mestu, diskreditovati ga, učiniti mu život nepodnošljivim u nekom lokalnom okruženju, takođe i njegovoj porodici i na to ćemo morati da se priviknemo.
To će biti jedini način njihove političke borbe i vladajuća stranka mora toga da bude svesna. Sve tako do neke sledeće prilike da pobune masu i da ponovo pokušaju revolucionarnim putem da se domognu vlasti.