"Najviše bih voleo da dođe žena sa petoro, šestoro dece!" Milenko se vratio iz Nemačke i u pustom selu poklanja zemlju neznancima, ima samo jedan uslov!
Dodajte Kurir u vaš Google izborU brdima iznad Priboja, na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne, gde vetar nosi miris borovine, a tišina zna da traje danima, živi Milenko Toroman (53). Dok većina razmišlja kako da ode sa sela, on radi potpuno suprotno - poklanja zemlju neznancima samo da bi se u njegovom kraju ponovo čuo život.
- Želeo sam da imam komšije, da selo oživi. Da neko dođe, zapali svetlo, da se čuje život - priča Milenko za Kurir.
Detinjstvo je proveo u Bučju, okružen šumama, livadama i seoskim poslovima koji su se tada podrazumevali. Dani su prolazili u radu, druženju s decom iz sela i životu na čistom planinskom vazduhu, gde se, kako kaže, sloboda osećala punim plućima.
Još devedesetih godina otišao je u Beograd na školovanje. Završio je građevinsku školu, zatim radio i živeo u prestonici, potom vodio ranč na Fruškoj gori s rođakom, a život ga je kasnije odveo i u Nemačku, gde se godinama bavio građevinom.
Nostalgija prevladala
- Dugo sam bio po Vojvodini i po Nemačkoj. Ali čoveka nešto vuče njegovom kraju. Meni je sve nedostajalo - kaže on.
U Bučje se vratio 2015. godine, dok mu je majka još bila živa. Tada je, kaže, shvatio koliko se selo promenilo.
- Kad sam se vratio, selo je bilo gotovo izumrlo. Nekada je ovde sve bilo puno. U školi pored crkve, u koju sam i ja išao, do sedamdesetih godinabilo je oko 600 đaka.Već deset godina nema nijednog deteta - priča Milenko.
Bučje je nekad bilo centar čitavog kraja.
- Nekad je ovde bila opština, sve se završavalo u Bučju. Posle je narod otišao u Priboj zbog FAP-a. Fabrika je imala 8.000 radnika. Onda su sela ostala prazna, a ljudi kasnije otišli i u inostranstvo - kaže on.
Na skoro hiljadu metara nadmorske visine danas je ostao gotovo sam.
- Kad sam se vratio, bilo nas je sedmoro ili osmoro. Prošle godine sam ostao sam - govori tiho.
Upravo tada rodila se ideja koja je privukla pažnju cele Srbije.
Zemlja koju njegova porodica decenijama nije koristila bila je rasuta po naslednicima - sestrama, stričevima, tetkama. Zamolio ih je da mu prepišu parcele, a onda rešio da ih poklanja ljudima koji žele da dođu i nešto naprave.
- Imam oko devet hektara zemlje. Dajem po četiri ara, ali pod uslovom da tu naprave nešto i da dolaze. Ne moraju da budu tu cele godine, ali da selo živi - objašnjava.
Oglas je postavio na Fejsbuku i telefoni su odmah počeli da zvone.
- Mnogi su se javili. Neki su mislili da je šala. Neki bi da im ja napravim i vikendicu, samo da se usele. Nekima je daleko, neki nemaju para... Ali bilo je i ozbiljnih ljudi - priča kroz osmeh.
Nikla prva kuća
Prvi plac poklonio je Nemanji, koji je već sagradio drvenu kuću.
- Fale još voda i struja. Rekao je da planira da dolazi. Čekam ga - kaže Milenko.
Zemlju su dobile i Bojana iz Beograda i Dragana iz Smedereva, koje planiraju da ove godine počnu gradnju. Ali ono što Milenko najviše priželjkuje nije vikend-naselje, već pravi život u selu.
- Najviše bih voleo da dođe neka žena sa petoro, šestoro dece. Da deca trče po selu, da se čuju graja i radost. Takvoj porodici bih pomogao i finansijski, i oko kuće, svega - kaže iskreno.
Iako nema svoju porodicu, priznaje da se nada da će pronaći srodnu dušu.
- Ženio sam se, ali nije uspelo. Ako bog da, možda se i to promeni - kaže.
Danas radi sve što treba - građevinu, seču drva, uređivanje dvorišta i bašta. Kaže kako ne zna da sedi skrštenih ruku i da pomaže svakome kome pomoć treba.
- Nisam hteo samo da se vratim, nego i da pomognem - govori.
Na pitanje zašto ljudi odlaze sa sela, odgovara bez ulepšavanja:
- Nekad nije bilo ničega, pa su ljudi opet živeli i bili srećni. Danas, šta god da daš, malo je. Možeš da kupiš čoveku auto, a on bi pitao zašto nije neki drugi. Ljudi su postali nezahvalni.
Ipak, uprkos svemu, on veruje da selo može da se probudi.
- Mnogi kažu da sam lud što sam se vratio iz Nemačke. Ali ja se ovde pronalazim. Meni je ovde lepo - kaže Milenko dok pogledom prelazi preko brda svog kraja.