ŽIVOT U RUKAMA ŽENE: Gradić od jedva 1.200 stanovnika na jugu Grenlanda ponosi se svojim muzejom, jednim od ukupno 15 na celom ostrvu
Dodajte Kurir u vaš Google izborGrenland je u centru svetske pažnje. Ali malo kome je u centru pažnje ono najvažnije: uobičajeni život na ovom ostrvu. Čak i na kraju sveta, u zemlji večitog snega i leda, u najudaljenijim mestašcima, postoje i rade muzeji. Gradić od jedva 1.200 stanovnika na jugu Grenlanda, Narsak, ponosi se svojom izložbenom postavkom. Poseta zabačenom muzeju u zabačenom gradiću polarnog predela pokazala se mnogo upečatljivijom nego što bi se to očekivalo. Sve to je detaljno opisano u knjizi „Grenland, zaleđeno srce planete“ Viktora Lazića.
Motorne sanke
Kad sam naišao, dvojica radnika gradskog muzeja nameštala su neku modernu skalameriju na tavančetu pretvorenom u izložbenu galeriju. Pored velikog kanua na malom prostoru, izgledali su nespretno. Zanimalo me je šta to čukaju.
„Ovo je prvi digitalni vodič kroz muzej na jugu Grenlanda!“, objavili su mi ponosno, kao da su upravo završili lansiranje satelita. „Ako želiš, možeš da budeš njegov prvi korisnik!“ Zašto da ne, pomislih, lepo je postati deo lokalne istorije mesta koje sam posetio. Digitalna tehnologija ima veliku manu: nikad muškarcu gledanje lepe devojke na ekranu kako objašnjava eksponate neće biti isto kao gledanje te devojke uživo.
Na celom Grenlandu ukupno ima petnaestak muzeja. Na jugu ih je tri, i sva tri sam posetio.
Krupniji od dvojice muzejskih entuzijasta, kojem je stomak ispao ispod majice, zove se Džesper, po profesiji je istoričar i direktor ovog muzeja. „Javio sam se na oglas u Danskoj pre šest godina, došao sam ovamo i ostao zauvek“, kaže. „Naravno, nisam tu preko zime, tada muzej svejedno ne radi“, dodaje tiše. Predstavio sam se kao direktor muzeja u Beogradu i novo prijateljstvo bilo je na pomolu.
Muzej u Narsaku je skroman, smešten u prvoj prodavnici grada. Niz motornih sanki stoji ispred čekajući svoje vreme i sneg. Čim se uđe, naiđe se na krmu jednog potopljenog broda i pojas za spasavanje. Tu su i brodska zvona koja su davno svoje odzvonila, potom starinski telefoni, televizori i prašnjavi termosi za čaj i kafu - koji su grejali lovce tokom dugih potraga za lovinom u snegu.
Iznenadile su me fotografije izbrazdanih, čvrstih lica, što ih je decenijama oblikovala oštra klima i težački život. To je izložba portreta meštana, uglavnom Inuita. Mnogi od tih ljudi nisu više živi, ali izgledaju stameno i prisutni su kao voda, led, planine...
„Pojedeš foku. Obuješ foku. Njena mast ti omogući da zapališ lampu. Od njene utrobe napraviš torbu, od njenih kostiju oruđe. Foka je sveta životinja, zahvaljujući kojoj smo opstali“, priča mi stari Inuit naboranog čela i dobroćudnog osmeha, obučen, kao i svi danas, u evropsko ruho.
„Donedavno smo svu odeću pravili od životinjske kože - od donjeg veša i čarapa do šubara i čizama“, kaže. On je recepcioner i vodič u muzeju. Objašnjava eksponate vešto dočaravajući, s malo reči, suštinu inuitskog života.
Narodna nošnja
Bezmalo ceo prvi sprat muzeja posvećen je narodnim nošnjama. „Sa starom odećom nezgoda je što, kad se dugo ne nosi ili kad se opere, toliko otvrdne da je treba omekšavati. Nekad se to radilo urinom, a kasnije vodom i sapunicom.“ Dakle, opereš odeću, pa je provučeš kroz sopstvenu otpadnu vodu. Zanimljivo.
„Da bi ranim jutrom lovio ribu u svom kajaku, ruke tvoje žene, sestre ili majke su s mnogo ljubavi iskrojile i sašile odelo koje ti svakog dana spasava život. Ledena voda ne može kroz njega da ti prodre do kože, što bi te ubilo. I hladni vetar je pred tobom nemoćan. Ali može da te ubije tvoj sopstveni znoj! Ako ne može da izađe, znoj će se ohladiti i odvesti te u ledenu smrt. Zato je važno da odeća sa spoljašnje strane bude neprobojna, ali da iznutra može da diše, da telesne tečnosti mogu da pronađu svoj put, bilo da ispare ili kroz krzno izađu napolje“, objašnjava dok mi pokazuje starinske cipele i pantalone, dopuštajući da dodirnem kožu foka i ptica. Koliko vekova veštine, dovijanja, truda i ljubavi s kojom se ovakva odela šiju!
„Muškarac je ono što žena od njega napravi“, stara je inuitska izreka, koja se uglavnom odnosila na odeću. Najpoštovanije žene bile su i najveštije u pravljenju odeće. „Pa to je osnovno ako želiš da na Arktiku ostaneš živ!“, naglašava stari vodič.
S ponosom i ljubavlju Inuiti čuvaju u svojim kućama narodne nošnje i pokazuju ih gostima. Tačno se zna šta se oblači za rođendane ili proslave, na dan kad dete polazi u školu, kad veliki brod posle dugo vremena uplovljava u luku, te šta je prikladno za Božić, za Uskrs... Kao znak poštovanja, čak su i danski kralj i kraljica, kad su posetili Grenland, nosili inuitske narodne nošnje.
„Arheolozi su pronašli 500 godina staru narodnu nošnju u jednom grobu! Šivena je iglama od ptičjih kostiju.“, priča vodič dok mi objašnjava kako je slojevito odevanje jedini recept za preživljavanje arktičke klime. „Tako je bilo pre više vekova, tako ti je i danas. Uvek na sebi nosim tri do pet slojeva odeće, jer samo to savršeno zadržava toplotu, a lako mogu da se prilagodim naglom otopljavanju ili zahlađenju.“
„Umetnost je nasušna potreba čoveka, kao hrana i piće, zato postoji čak i tamo gde je život na izdisaju. Predmeti koje gledaš po muzejima svedoče o tome. Čak i kad umire, čoveku je potrebna umetnost“, zaključuje stari Inuit završavajući obilazak prvog sprata muzeja.
Evropljani su na Grenland, pored ostalog, doneli svilu i staklene perle. Malo šta je toliko privuklo pažnju meštana. „Pusto žensko, voli šareno!“, kaže mi stari Inuit u šali i dodaje: „A pusto muško voli da vidi šareno žensko!“
Perlice
Davne 1774. godine prispeo je u ove vode jedan brod prepun tovara perli. Od tada Inuiti svoja odela ukrašavaju stotinama, nekada i hiljadama ovih staklića. Čitave niske perli svih boja nose i žene i muškarci, kao veliki šal ili pončo, ili - dugu s neba prebačenu preko grudi. Po tome su postali prepoznatljivi.
„Zelenu boju su nekad nosila deca rođena van braka“, nastavlja stari Inuit svoje predavanje, a ja pažljivo slušam „kako je nekad bilo“.
„Sve se u životu menja, pa i nošnja. Ovo što vidiš nije oduvek tako izgledalo. Menjalo se kroz vreme, ponešto delimično, a ponešto potpuno. Neka sad nove generacije od svojih narodnih simbola stvaraju sopstveni dizajn“, blagonaklono izgovara reči koje izazivaju moje oduševljenje.
Tako je tradicija prožeta duhom novog vremena i poletne mladosti. Moderna škola narodne nošnje ohrabruje slobodu i igru, daje bojama i mašti krila. Mladi uzimaju stare materijale, odabiru stare motive i stvaraju narodnu nošnju koja ostavlja bez daha. Na izložbi u muzeju najviše privlači ne stara, već potpuno nova inuitska odeća. Beskrajno su zanimljive igre s čipkom, perlama i dominantnim grenlandskim bojama - crvenom i plavom na beloj pozadini. Svaki komad odeće je pravo umetničko delo, bilo da je napravljen pre više stotina godina ili danas. Na primer, starinske čizmice od kože jelena, zeca ili rakuna, zvane kamik, dobile su moderne, visoke štikle. Prošarane su svedenim bojama i perlama kao u stara vremena, ali su elegantne i moderne, provokativne i damski koketne. Zavodljive. Čak i same, bez prisustva manekenke, privlače ženstvenošću.
Kad smo završili s posetom muzeju, direktor me je pozvao u birtiju da me časti domaćim pivom. „Nigde na svetu nećeš biti poslužen pivom napravljenim od istopljenog glečera! Eno tamo, iza ugla, u onoj crvenoj zgradi ga prave!“, rekao mi je ponosno dok mi je konobarica punila ogromnu kriglu.
Jedan bračni par redovno ide u lov na ledene sante koje se odvaljuju od glečera, tovari ih na brod i pretapa u vodu koja služi za proizvodnju grenlandskog piva. „Skuplje je nego ono uvezeno iz Danske, ali mu dajemo prednost zato što je naše. I što je načinjeno od leda starog 4.000 godina!“, naglašava direktor Džesper i nazdravlja mi na grenlandskom:
„Kasuutta! Iluatitsiluarisi!“
„Živeli! Srećno!“, rekao sam mu na srpskom.
Kucanje krigli zvonilo je zajedničkim, jedinstvenim jezikom.