Stvari ne stoje tako egzaktno sa diplomatskim sporazumima koji se često „malo“ primenjuju, a „malo“ ne primenjuju, već s obzirom na to kako odgovara nekoj od strana u ovakvim sporazumima. Sve što se dešava u sukobu Amerike i Izraela sa Iranom od početka godine upravo pokazuje svu relativnost diplomatskih sporazuma i dogovora, jer smo najpre imali proglašavanje kraja rata od strane Trampa i njegovih ministara na svakih dve nedelje, pa onda pretnje još jačim udarima na Iran, pa onda jedno krhko primirje tokom kojeg su svi pucali kada im je odgovaralo, da bi sada došli do Memoranduma o razumevanju između Sjedinjenih Država i Irana koji je, paradoksalno, potpisan online.
Svaka strana u ovom sukobu ima svoju muku i razloge zašto nije u mogućnosti da stvari istera na čistac i pristupi definitivno ili ratu ili miru, usled čega se već mesecima održava ovakvo stanje ni rata ni mira koje će ući u istorijske udžbenike kao jedan stani-kreni rat. Tramp je raspet između potrebe da američki građani ne osete cenu ovoga rata koji je poskupeo energente i potakao inflaciju i samo Pentagonu pojeo 40 milijadi dolara uništene ili ispaljene vojne opreme i oružja, i potrebe da deluje kao lider vojne super sile koji ipak zna šta radi i koji ne može dozvoliti da mu drugi u ključnim regionima određuju režime plovidbe, a time i svetske trgovine, kao što Iranci rade od početka ovoga rata koristeći inteligentno geografiju kao najubojitije oružje. Iranci su s druge strane raspeti između potrebe da očuvaju unutrašnji red i podnošljive uslove života za stanovništvo, što bi bio težak zadatak u slučaju potpunog frontalnog rata sa Amerikom, i potrebe da u asimetričnom ratu sa jačim protivnikom pokažu snagu kako bi je valorizovali za diplomatskim stolom. Izrael je raspet između potrebe da ne dopusti Iranu razvoj nuklearnog oružja, vazdušno-raketne dominacije u regionu i negovanje proksija poput Hezbolaha i Hamasa, i potrebe da bude kooperativan saveznik Amerike koja od njega može u svrhu šireg mira na Bliskom Istoku tražiti i neprijatne stvari po nacionalnu bezbednost.
Kada se sve prethodne „raspetosti“ zbroje dolazimo do pomenutog Memoranduma o razumevanju (MoU) baš takvog kakav je elektronski potpisan prošlog četvrtka. U svih njegovih 14 tačaka su teške strateške iznudice koje su definisane tako da niko ne izgubi obraz, te da svi 60 dana, koliko je rok važenja ovog memoranduma, zastanu i razmisle šta i kako dalje, da se ne upali bukvalno čitav Bliski Istok, za šta su najzainteresovanije tzv. zalivske države, od kojih je Katar, uz daleki Pakistan, medijator ovog Memoranduma. Naravno da niko neće zastati nakon ovoga Memoranduma i da će svako nastaviti da radi svoj posao - od Izraela u Libanu, Irana u podzemnim postojenjima i Amerike u njenoj toplo-hladnoj igri i sa prijateljima i sa neprijateljima, te će sudbina ovog Memornaduma biti verovatno baš kao i sudbina „primirja“ između strana koje je „malo“ važilo, a „malo“ nije.
Međutim, nije da nije ništa postignuto. Najvažnija stvar koja je postignuta je dogovor o direktnoj „vrućoj liniji“ između američke i iranske vojske, što nas dovodi u mogućnost malo ozbiljnijih pregovora onih koji zaista odlučuju, pogotovo u Iranu, ako i kada za to dođe vreme. Jer istorija pokazuje da nema ni rata ni mira bez onih, uz dužno poštovanje političarima koji jure glasove i sipaju obećanja, koji se u tišini bave ozbiljnim strateškim pitanjma i posledicama.