Trebalo je da u utorak sabajle krenem na duži put, sledstveno sam - kao što i inače činim u takvim situacijama - u ponedeljak napisao dve kolumne, u utorak jednu za sredu, drugu za četvrtak - tj. za danas - kolumne sam potom uredno poslao redakciji i vozio Miško sve dok me u sredu pre zaključenja broja nije pozvao glodur i rekao da sam poslao dve kolumne različitih naslova - „Prištinizacija 3 i 4“ - ali istog sadržaja.
Momentalno sam proverio stvar i ustanovio da je numeracija vaistinu različita, ali da je tekst isti. Nije to, naravno, bio nepremostiv problem - naša današnja kolumna dokazuje da je premošćen - ali za moju neznatnost problem je (potencijalno) bio zlokobniji. Iako sam se dobro sećao - sve se to događalo u dva dana - iako sam se mogao zakleti da sam napisao dve različite kolumne, nisam samom sebi mogao garantovati da nisam izlapeo i da sam naprosto „utripovao“ da sam napisao kolumnu.
Događa se to u ovim godinama. Misterija je na kraju rešena, ali se pokazalo da sam ipak malčice izlapeo (nadajmo se da neće eskalirati).
Naime, kad se moja neznatnost oda mini-serijalima - poput, recimo, tekućeg serijala „Prištinizacija“ - onda naslove nastavaka obeležava rednim brojevima i onda pritisne „save“, kao što je radila godinama, da ne kažem baš vekovima, sve dok inkriminisanog jutra nije promenila rutinu i umesto „Prištinizacija 4“, dokument naslovila „Dani Prištine u Beogradu“ i dokument sačuvala pod naslovom „Dani“.
Sledstveno sam celo popodne i dobar deo večeri tumarao po bespućima desktopske zbilje, po folderu dokumenti i po recycle binu u porazi za izgubljenom kolumnom koja mi je sve vreme, kao ono famozno pismo Edgara Alana Poa, stajala pred nosom pod napred pomenutim naslovom, tako da ćete u tom smislu danas čitati ono što je trebalo da čitate juče.
Ovako, dakle, kažu ponovo pronađeni „Dani Prištine u Beogradu“, citiram:
Glede polarizacije društva, situacija u Beogradu dvehiljadedvadesetih, veoma podseća na situaciju u Prištini iz sedamdesetih i osamdesetih, ali ima tu jedna dobra vest: Niko se ni od koga neće otcepiti. Ipak je (bar zasad) nerealno očekivati formiranje Oslobodilačke vojske Žarkova i Železnika.
Znamo da uz dobre uvek idu i loše vesti. A loša vest je da se stanje prištinizacije - kome ćemo posvetiti još megabajta - može otegnuti do unedogled, u filozofiji poznato pod imenom „rđava beskonačnost“. Ali - malo humora nikad nije naodmet - uz lošu ide i jedna dobra vest: u toj će rđavoj beskonačnosti, kao u onom vicu s bradom, sranja i govana biti „kolko oćeš“.
Zasad ćemo se ograničiti na uzroke prištinizacije - od kojih smo neke elaborirali u prethodnim nastavcima mini-serijala, nakon toga ću se - pod uslovom da kolumne ne naslovim pogrešno, pa opet pošaljem dve iste - upustiti u džaba krečenje mog života i napraviti road map za - ULAZAK u dugo odlaganu krizu.