Činjenica je da u svim pokušajima revolucije, kad oni propadnu, sami revolucionari stradaju. Nekad je to stradanje bilo brutalna odmazda, tako što bi vlasti streljale revolucionara, proterali bi mu porodicu i najbližu familiju ili bi članovi uže i šire familije stavljani u takve diskriminatorske uslove da jednostavno za njih ne bi bilo opstanka, a najblaža kazna bi bila, ukoliko ne bude streljan, višedecenijska robija. Tadašnji revolucionari su bili spremni na taj vid rizika i za ideologiju za koju su se zalagali bili su spremni sve da žrtvuju, pa čak i svoje najmilije.
Bogu hvala, danas nema takvih odmazdi i ne daj bože više ikad da ih bude. No, nemoguće je da nema posledica po poražene, jer nijedna vlast na kugli zemaljskoj ne bi dopustila da joj se isti scenario ponovi. Poučena ranijim iskustvom, a ono je takvo da je svima jasno kako je pokušaj obojene revolucije krenuo iz samog sistema, odnosno od onih koji su bili deo državnog aparata i kojima je upravo vlast pružila najviše moguće beneficije i uživanje, prirodno je da po propasti pokušaja nasilnog rušenja vlasti sama vlast pokrene talas promena unutar sistema. Neko će biti smenjen, neko će biti spušten na niže radno mesto, neko će dobiti otkaz, neko će zaista možda i biti uhapšen ukoliko se ustanovi da je činio ozbiljna krivična dela tokom blokada, ali sasvim je sigurno da veliki broj tih ljudi neće više imati pozicije, a ni moć koju su ranije imali. To je jednostavno neminovnost.
Duboko svesni takvog scenarija i sasvim logične izvesnosti, propali revolucionari, posebno onaj najekstremniji njihov deo, biće prinuđen da do kraja vodi bitku, čak i kad je sasvim jasno da je sve gotovo i da je svaki dalji otpor samo izazivanje novih posledica i dodatno urušavanje samih blokadera. Nešto slično nacistima u opkoljenom Berlinu koji su pružali besmisleni otpor u svakoj uličici sanjajući da će Rajh ponovo da se podigne. Ta iracionalnost dovodiće do imbecilnih napada na vlast koji će u javnosti delovati sa jedne strane komično, jer svima je jasno koliko je to što se čini glupo, ali sa druge strane i tužno, jer mnogi će sve više shvatati koliko su mogli naivni da ispadnu kad su krenuli da pružaju podršku blokaderima pre 19 meseci.
Recimo, poslednji u nizu napada na porodicu Vučić, konkretno na samog predsednika države i njegovog brata, izveden uz pomoć lažne redakcije Krik, a tiče se nekakvih Skaj prepiski između nekadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza Srbije, Slaviše Kokeze, i nekih anonimnih osoba kojima sam Kokeza traži da oni napadnu i pretuku Nemanju Vidića i njegove saborce kako bi ih zaplašili da se Vidić ne kandiduje za predsednika FSS, upravo je pravi primer ovoga što pišem.
Bukvalno na silu, bez ikakvog povoda i smisla, lažni novinari lažne redakcije pokušali su da u čitav događaj upetljaju brata predsednika države, Andreja Vučića, što samim tim povlači i uvlačenje Aleksandra Vučića. Čitava konstrukcija priče je imbecilna do krajnjih granica, no u tom ludilu, dok su izmišljali koješta, nisu izgleda obratili pažnju da su zapravo pohvalili samog Andreja Vučića, pa je ispalo da je Andrej Vučić zapravo stao u zaštitu Nemanje Vidića i da je sprečio potencijalni fizički napad na njega koji je navodno Kokeza s nekim huliganima planirao. Na stranu to što je pitanje da li se uopšte taj napad planirao, jer kredibilitet Skaj prepiski je dosta upitan, a to veoma često na mnogim suđenjima kolege advokati vrlo stručno dokazuju.
Objektivno gledano, Skaj prepiska ne može da bude nikakav dokaz, mada se kod nas iz čudnih razloga tretira na suđenjima kao dokaz, ali objektivno jeste problematično da neka strana država dobije naredbu od naše države da prisluškuje ili provaljuje u komunikacije naših građana ulazimo u to da li te prepiske mogu da se prepravljaju i šta nama kao podatak na kraju stigne za suđenje, no to je već neka druga tema.
Dakle, ne ulazeći u to da li je tako nešto prema Vidiću uopšte planirano, što, ukoliko jeste, zaslužuje osudu, pa i procesuiranje odgovornih, no čemu idiotski pokušaj da se u sve upetljaju predsednik države i njegov brat? Tu se vraćamo na početak teksta. Beznađe i očaj zbog propale revolucije dovodiće blokadere do veoma učestalih iracionalnih poteza kako bi pokušali da se odbrane od potencijalnih posledica po njih koje su neminovne zbog propasti revolucije. Biće tu možda i fizičkih napada, izazivanja incidentnih situacija, pokušaja podizanja tenzije i mini-blokada računajući da su još uvek avangarda i da ih neko podržava, biće tu i najave grandioznih protesta koji će se završavati kao prošlonedeljni u Kraljevu, gde šaka jada ljudi dođe na protest... Dakle, sve to se neće smiriti, ali delovaće sve besmislenije i gluplje, baš kao i ovaj napad na Aleksandra i Andreja Vučića u vezi s Nemanjom Vidićem. Politička istrošenost, očaj i suočavanje s bolnom činjenicom da je revolucija propala biće traumatično i država će to morati nekako da kanališe kako bi posledice po čitavo društvo bile što bezbolnije.