Ali, ali, ali. U vreme kada se moja neznatnost upetljala u politiku - što ne bi učinila da je bila u dijalektičkoj fazi starog majmuna kao što je sada - budući da je tad bila u fazi mladog majmuna pred kojim je stajalo još (za sada) četrdeset godina života, a da se nekako u to vreme pakovala jedna veoma, veoma smrdljiva politika, moja je neznatnost odlučila da se učlani u stanku - u datom slučaju DS - za čiju politiku je mislila da je najmanje smrdljiva od svih smrdljivih politika.
Učlanio sam se prevashodno zato da bih povećao stranačko brojno stanje; u to vreme, osim povećavanja brojnog stanja nikakvih drugih političkih znanja i kvaliteta nisam ni imao. Isto tako sam mislio - pokazeće se pogrešno - da će se u novoosnovanu DS u roku od meseca dana učlaniti najmanje 120.000 muškaraca i žena. Što se nije dogodilo. Zašto? Govoriti o broju članova demokratskih opozicionih partija isto je tugaljivo kao govoriti o tiražima slobodnih demokratskih novina. Ali dosta govori.
U političkom životu, kao i u ratu, brojno stanje je od presudnog značaja. Džaba kreči i najgenijalniji strateg ako ima malo (ili nimalo) tenkovskih i pešadijskih divizija, kao što džaba kreči najgenijalniji političar čija stranka nije premašila članstvo od dve do tri hiljade duša.
(Što veće) brojno stanje stranke - čak i ako članovi stranke ništa ne rade - samo po sebi je politička moć, koju posle stranački organi - kako je to sad moderno reći - „projektuju“ na društvo.
Idemo dalje. Ona napred pomenuta smrdljiva politika koja se pakovala od ‘86. pa nadalje beše okupila veoma brojno članstvo, značajno manje članstvo behu okupile politike smrdljivije od rečene smrdljive politike, najmanje članstvo (malo više od tiraža opozicionih novina) behu okupile liberalno-demokratske stranke levog centra, koje su bile jedina alternativa, koje su imale procentualno približno isti rezervoar potencijalnog članstva, koje se (potencijalno članstvo) - sastavljeno uglavnom od iznadsituacionista - nije učlanjivalo u liberalno-demokratske stanke, a kad je padala kiša, ni na izbore nije izlazilo.
Kao što napred rekoh: da sam vo vremja ono imao ovoliko godina koliko imam sada, po Srbiji bi odjekivale snažne eksplozije, ali ne s ratišta - rat još nije bio počeo - nego bi to meni pucao qwrz da makar i kao fikus traćim vreme na vađenje trnja iz mindži iznadsituacionista i lenjivaca.
Ukoliko grupi građana iz tzv. građanske Srbije jednog dana dođe iz kolektivnog dupeta u kolektivnu glavu da se u politici ništa ne može učiniti bez političkih stranaka i profesionalnih političara, kao što se u medicini ništa ne može učiniti bez profesionalnih lekara i medicinskog osoblja, možda se nešto i pomeri s mrtve tačke. Do tada mrtva kapa.