AMERIKA! 250 GODINA OD POBUNE PROTIV BRITANSKE KRUNE DO SVETSKE SUPERSILE: Tog vrelog julskog dana 1776. godine 56 ljudi potpisalo je dokument...
Dodajte Kurir u vaš Google izborVrućina pritiska grad još od ranog jutra. U sali Državne kuće, današnje Dvorane nezavisnosti, u kojoj zaseda Drugi kontinentalni kongres, prozori su zatvoreni kako razgovori ne bi dopirali do ulice. Vazduh je težak, a muškarci okupljeni oko velikog drvenog stola dobro znaju da će nekoliko poteza perom odlučiti ne samo njihovu sudbinu već i sudbinu miliona ljudi koji se još nisu ni rodili. Niko od njih tog dana nije mogao da zna da će se njihova imena učiti u školama širom sveta. Za britanskog kralja Džordža III oni su obični pobunjenici. Ako izgube rat, čeka ih optužba za veleizdaju i omča. Ako pobede, istorija će ih pamtiti kao očeve nove države. Jedan po jedan prilaze stolu i potpisuju Deklaraciju nezavisnosti, koja počinje rečima da su „svi ljudi stvoreni jednaki”. Tog trenutka nastaju Sjedinjene Američke Države.
Dva i po veka kasnije, 4. jula 2026, Amerika slavi svoj 250. rođendan. Malo koja država u modernoj istoriji prešla je tako dug put za tako kratko vreme. Od uskog pojasa kolonija uz Atlantik do zemlje koja je promenila tok svetske politike, ekonomije, nauke, tehnologije i kulture, američka priča ostala je jedna od najdramatičnijih priča modernog doba. Paradoks je što se sve nije rodilo zbog velikih ideala, već zbog nečega mnogo običnijeg - poreza.
Kako je sve počelo
Britanska imperija sredinom XVIII veka bila je najveća sila na planeti. Njene zastave vijorile su se na gotovo svim okeanima, a kolonije u Severnoj Americi predstavljale su važan izvor prihoda. Trinaest kolonija na istočnoj obali živelo je relativno mirno. Stanovnici su obrađivali zemlju, trgovali, gradili luke i gradove, a mnogi su sebe i dalje smatrali lojalnim britanskim podanicima. Sve se promenilo posle Sedmogodišnjeg rata.
Pobeda nad Francuzima skupo je koštala London. Državna kasa bila je gotovo prazna, pa je vlada zaključila da deo troškova treba da plate upravo kolonisti koje je britanska vojska branila. Usledili su novi porezi na papir, staklo, boje, olovo i čaj. Koloniste nije najviše bolela visina poreza. Bolelo ih je to što o njima odlučuje parlament u kojem nisu imali nijednog predstavnika. Njihova poruka bila je kratka i toliko snažna da će ući u istoriju: „Nema oporezivanja bez predstavništva.”
Na prvi pogled delovalo je kao običan politički spor između kolonija i Londona. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da će upravo ta rečenica zapaliti iskru jedne od najvećih revolucija u istoriji. A onda je stigao čaj.
Britanci su 1773. godine pokušali da pomognu Istočnoindijskoj kompaniji dajući joj monopol na prodaju čaja u kolonijama. U Londonu su verovali da će kolonisti biti zadovoljni nižom cenom. Dogodilo se upravo suprotno. U noći između 16. i 17. decembra grupa muškaraca, prerušena u pripadnike plemena Mohok, tiho se ukrcala na tri britanska broda usidrena u bostonskoj luci. Bez ijednog ispaljenog metka otvorili su sanduke i više od 340 tovara čaja pobacali u more. Do jutra je cela luka mirisala na čaj. Šteta bi danas iznosila nekoliko miliona dolara, ali mnogo veća bila je politička poruka. Bio je to otvoreni izazov najmoćnijoj imperiji sveta. Vest je poput munje stigla do Londona. Britanska kruna odgovorila je silom. Luka u Bostonu zatvorena je za trgovinu, kolonija Masačusets stavljena je pod strogu kontrolu, a britanski vojnici dobili su dodatna ovlašćenja. U Londonu su bili uvereni da će tako slomiti neposlušne koloniste.
Dogodilo se upravo suprotno. Umesto straha, rodilo se jedinstvo.
Prvi put predstavnici svih trinaest kolonija počeli su ozbiljno da razgovaraju o zajedničkom odgovoru. Ono što je do juče izgledalo kao niz odvojenih britanskih poseda polako je počinjalo da liči na jednu naciju.
Već naredne godine u Filadelfiji se sastaje Prvi kontinentalni kongres. I dalje niko ne govori otvoreno o nezavisnosti. Većina se nada da će kralj promeniti odluku i prihvatiti njihove zahteve. Ali svaki novi potez Londona gura kolonije korak bliže raskidu.
Prvi pucnji odjeknuli su u aprilu 1775. kod Leksingtona i Konkorda. Legenda kaže da je to bio „pucanj koji se čuo širom sveta”, jer je označio početak rata koji neće promeniti samo Severnu Ameriku već i čitav međunarodni poredak.
Na čelo pobunjeničke vojske stao je visoki plantažer iz Virdžinije, čovek mirnog glasa i gotovo ledene samokontrole - Džordž Vašington. Nije komandovao profesionalnom vojskom. Njegovi vojnici bili su farmeri, trgovci, zanatlije i dobrovoljci koji su često dolazili sa sopstvenim puškama i u odeći koju su nosili kod kuće.
Nasuprot njima stajala je najbolje obučena armija tadašnjeg sveta. Malo ko bi se kladio na Amerikance.
Put bez povratka
Mada su se borbe vodile već više od godinu dana, kolonisti su i dalje formalno ratovali protiv sopstvenog kralja. Bilo je jasno da više nema povratka, ali trebalo je napraviti poslednji korak - svetu saopštiti da se ne bore za povlastice, već za novu državu.
U Filadelfiji je formiran odbor koji je dobio zadatak da napiše dokument kakav istorija do tada nije poznavala. Među petoricom članova nalazio se i 33-godišnji Tomas Džeferson, advokat iz Virdžinije, tih čovek koji nije bio naročit govornik, ali je umeo da piše rečenice koje će nadživeti vekove.
Za svega nekoliko dana sastavio je tekst koji će postati jedna od najuticajnijih političkih deklaracija u istoriji čovečanstva.
„Smatramo da su ove istine same po sebi očigledne: da su svi ljudi stvoreni jednaki, da ih je njihov Tvorac obdario određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i traganje za srećom.”
Danas te reči zvuče gotovo svakodnevno. U leto 1776. bile su politički zemljotres. Evropa je vekovima počivala na uverenju da vlast dolazi od Boga preko kralja. Džeferson je napisao upravo suprotno - da vlast postoji samo zato što joj je narod daje i da narod ima pravo da je promeni ako postane tiranska. Bio je to udar na temelje tadašnjeg sveta.
Kongres je 2. jula izglasao raskid s Britanijom, ali je konačna verzija Deklaracije usvojena dva dana kasnije, 4. jula. Upravo taj datum postaće američki Dan nezavisnosti. Ironično, jedan od glavnih zagovornika nezavisnosti, Džon Adams, do kraja života bio je uveren da će Amerikanci slaviti 2. jul. Istorija je odlučila drugačije. Potpisivanjem Deklaracije rat nije završen. Zapravo, tek tada počinje njegova najteža faza.
Britanska vojska imala je desetine hiljada profesionalnih vojnika, moćnu mornaricu i iskustvo stečeno na ratištima širom sveta. Pobunjenici su često bili gladni, bez obuće, bez dovoljno municije i s veoma malo novca. Tokom surove zime u logoru Veli Fordž mnogi su umirali od bolesti i hladnoće, a pojedini vojnici ostavljali su krvave tragove u snegu jer nisu imali cipele.
Rat do iscrpljenja
Vašington je znao da Britance ne može pobediti u jednoj velikoj bici. Zato je vodio rat iscrpljivanja, čekajući trenutak kada će protivnik napraviti grešku. Povlačio se kada je morao, napadao kada je mogao i iznad svega pokušavao da sačuva vojsku na okupu. Upravo ta upornost pokazala se presudnom. Najveći saveznik pobunjenika nije, međutim, bio ni Vašington ni Kongres.
Bio je to - francuski kralj
Luj XVI nije pomagao Amerikancima zato što je bio zaljubljenik u demokratiju. Njegov motiv bio je mnogo jednostavniji. Posle poraza u Sedmogodišnjem ratu želeo je da ponizi najvećeg rivala - Britaniju. U Ameriku su počeli da stižu novac, topovi, puške, barut, dobrovoljci, a potom i francuska mornarica. Među njima se posebno istakao mladi markiz De Lafajet, aristokrata koji će postati jedan od heroja američke revolucije. Bez francuske pomoći istorija bi verovatno izgledala sasvim drugačije. Konačan preokret dogodio se kod Jorktauna 1781. godine. Dok je Vašington stezao obruč na kopnu, francuska flota zatvorila je Britancima izlaz na more. General Čarls Kornvolis našao se u bezizlaznoj situaciji. Posle višenedeljne opsade položio je oružje. Kada su britanski vojnici napustili utvrđenje, bilo je jasno da je rat praktično završen. Dve godine kasnije, Pariskim mirom, Britanija je priznala nezavisnost Sjedinjenih Američkih Država.
Međutim, pobediti u ratu bilo je lakše nego stvoriti državu. Kolonije su se razlikovale po veličini, privredi, interesima i političkim pogledima. Svaka je ljubomorno čuvala svoja ovlašćenja, pa je postojala realna opasnost da se nova država raspadne čim nestane zajednički neprijatelj.
Zbog toga su se 1787. godine predstavnici saveznih država ponovo okupili u Filadelfiji. Vrata sale ovog puta bila su zatvorena mesecima, a rasprave često burnije nego tokom rata. Rezultat je bio Ustav, koji će postati jedan od najvažnijih političkih dokumenata modernog sveta. Njime je uspostavljena ravnoteža između predsednika, Kongresa i Vrhovnog suda, sistem međusobne kontrole vlasti koji će kasnije postati uzor desetinama država. Više od dva veka kasnije taj isti Ustav i dalje je na snazi. Menjan je amandmanima, prilagođavan novim okolnostima, ali njegova osnovna konstrukcija ostala je gotovo netaknuta. Malo koja država može da se pohvali tako dugim institucionalnim kontinuitetom.
Nova republika bila je mala, siromašna i okružena mnogo moćnijim silama. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da će za manje od sto pedeset godina upravo ona postati centar svetske ekonomije.
Širenje teritorija
Početkom XIX veka Sjedinjene Države još nisu bile svetska sila. Bile su mlada republika koja je tek učila da živi sama. Ali gotovo svaka naredna decenija donosila je novo širenje granica. Kupovina Luizijane od Francuske 1803. godine gotovo je udvostručila teritoriju zemlje. Za njom su sledili Florida, Teksas, Oregon, Kalifornija i ogromna prostranstva američkog Zapada.
Bio je to vek pionira, karavana, zlatne groznice, železnice i beskrajnih prerija. Hiljade porodica kretale su na put dug mesecima u potrazi za zemljom i boljim životom. Nastajali su novi gradovi, podizane fabrike, a preko kontinenta pružena je prva transkontinentalna železnica, koja je povezala Atlantik i Pacifik. Amerika je rasla gotovo neverovatnom brzinom.
Ali iza slike o osvajanju Divljeg zapada krila se i druga, mnogo mračnija priča. Širenje države plaćeno je ratovima protiv domorodačkih naroda, njihovim proterivanjem sa vekovnih ognjišta i sistematskim potiskivanjem ka rezervatima. Istovremeno, na plantažama juga robovski rad miliona Afroamerikanaca postajao je temelj ogromnog dela privrede. Pitanje ropstva sve više je delilo zemlju na dva nepomirljiva tabora.
Sukob je kulminirao 1861. godine.
Građanski rat odneo je više od 600.000 života i ostao najsmrtonosniji sukob u istoriji Sjedinjenih Država. Četiri godine sever i jug vodili su borbu koja je odlučivala ne samo o sudbini Unije već i o tome kakva će Amerika postati. Pobeda severa sačuvala je državu od raspada, a ukidanje ropstva otvorilo je novo poglavlje američke istorije, iako će borba za građanska prava potrajati još čitav vek.
Kada su topovi konačno utihnuli, zemlja je krenula putem nezapamćene industrijalizacije. Nafta, čelik, električna energija i masovna proizvodnja pretvorili su nekadašnje kolonije u ekonomskog giganta. U samo nekoliko decenija nastale su kompanije čija će imena postati sinonim za moderno doba. Njujork je izrastao u finansijsku prestonicu sveta, a neboderi koji su se dizali ka oblacima postali su simbol nove epohe.
Vodeća sila Zapada
Početkom XX veka Amerika više nije bila posmatrač svetskih događaja. Prvi svetski rat pokazao je da njena ekonomska i vojna snaga može da promeni tok sukoba, a posle Drugog svetskog rata postala je vodeća sila zapadnog sveta. Iz rata je izašla s netaknutom industrijom, snažnom privredom i tehnološkom prednošću kakvu nijedna druga država nije imala.
Usledio je Hladni rat, trka u naoružanju i osvajanju svemira. Kada je Nil Armstrong 1969. godine zakoračio na površinu Meseca, mnogi su taj trenutak doživeli kao vrhunac američkog veka. Bila je to pobeda nauke, tehnologije i političkog prestiža, ali i dokaz koliko je daleko stigla država nastala pobunom protiv poreza.
Istovremeno, američki uticaj širio se i na sasvim drugačiji način. Holivud je stvorio filmsku industriju koja je oblikovala maštu milijardi ljudi. Džez, rok, bluz i kasnije hip-hop promenili su muziku planete. Univerziteti poput Harvarda, MIT-a i Stenforda postali su rasadnici novih ideja, dok je Silicijumska dolina pokrenula digitalnu revoluciju. Računari, internet, pametni telefoni i društvene mreže nastali su u okruženju koje je Amerika stvarala decenijama.
Naravno, istorija Sjedinjenih Država nije bila samo priča o uspesima. Vijetnam, rasni sukobi, atentati na predsednike, teroristički napadi 11. septembra, finansijske krize i duboke političke podele pokazali su da nijedna supersila nije imuna na sopstvene slabosti. Upravo zato američka istorija ostaje toliko privlačna - u njoj se neprestano sudaraju veliki ideali i surova stvarnost.
Neizbrisiv trag
Danas, četvrt milenijuma posle potpisivanja Deklaracije nezavisnosti, Sjedinjene Države imaju 50 saveznih država, više od 340 miliona stanovnika, najveću ekonomiju na svetu po nominalnom bruto domaćem proizvodu, najmoćnije oružane snage i tehnološke kompanije koje određuju pravac razvoja čovečanstva. Njihove berze utiču na tržišta širom planete, odluke iz Vašingtona odjekuju na svim kontinentima, a inovacije iz američkih laboratorija svakodnevno menjaju način na koji živimo.
Zato ovogodišnja proslava nije običan državni praznik. Program „Amerika 250” pretvorio je jubilej u višegodišnje obeležavanje istorije zemlje. U Filadelfiji, gde je sve počelo, održavaju se velike istorijske rekonstrukcije, izložbe, koncerti i ceremonije, dok će milioni Amerikanaca 4. jula izaći na ulice sa zastavama, na porodične piknike i tradicionalne vatromete, koji već dva i po veka predstavljaju zaštitni znak Dana nezavisnosti.
Kad su se onog sparnog julskog dana 1776. godine trgovci, advokati, farmeri i naučnici okupili u Filadelfiji, nisu mogli da znaju da upravo ispisuju jednu od najvažnijih stranica moderne istorije. Verovali su da stvaraju državu u kojoj će građani sami birati svoju vlast. Nisu mogli ni da naslute da će iz njihove pobune nastati zemlja koja će ostaviti neizbrisiv trag u politici, nauci, ekonomiji, kulturi i tehnologiji.
Posle 250 godina, svet izgleda potpuno drugačije nego tada. Carstva su nestala, monarhije izgubile moć, granice su se menjale bezbroj puta. Ali pergament potpisan u Filadelfiji i dalje postoji, a ideja zapisana na njemu - da vlast svoju snagu crpi iz naroda, a ne iz krune - ostala je jedno od najuticajnijih političkih načela modernog sveta. Upravo zato jubilej američke nezavisnosti nije samo godišnjica jedne države. To je podsećanje na trenutak kad je mala pobuna na obali Atlantika promenila tok svetske istorije.
PET ZANIMLJIVOSTI KOJE MALO KO ZNA
1. Džon Adams i Tomas Džeferson umrli su istog dana - 4. jula 1826, tačno 50 godina nakon Deklaracije nezavisnosti
2. Peti predsednik Džejms Monro preminuo je takođe 4. jula, 1831. godine
3. Original Deklaracije danas se čuva u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu iza neprobojnog stakla, u komori ispunjenoj inertnim gasom kako bi se usporilo propadanje pergamenta
4. Zvono slobode (Liberty Bell), jedan od simbola američke nezavisnosti, napuklo je još u XVIII veku i danas se više ne koristi, ali je i dalje među najposećenijim istorijskim eksponatima u Filadelfiji
5. Procene govore da Amerikanci za proslavu Dana nezavisnosti svake godine kupe više od 150 miliona hot-dogova i potroše stotine miliona dolara na vatromet