Srbin pao u ambis, drugovi mu telo uvili u zastavu i ostavili na planini! Smrt Drena Mandića na K2 bila tek početak pakla: U zoni smrti poginulo 11 ljudi!
Dodajte Kurir u vaš Google izborU rano jutro 1. avgusta 2008. godine, nebo iznad Karakorumaimalo je boju hladnog čelika. Na visini od preko osam hiljada metara, tamo gde vetar briše svaku iluziju o ljudskoj nadmoći, stajao je K2 - monolit od leda i granita koji ne oprašta ni najmanji treptaj nepažnje. Za alpiniste, taj vrh nije samo geografska tačka - to je mračna kraljica koja sama bira koga će pustiti na svoj krov, a koga će zauvek zadržati u svom večnom, ledenom zagrljaju.
Tog dana, bela tišina Karakoruma pretvorila se u krik. Među onima čiji su se snovi zaledili u sekundi bio je i tridesetjednogodišnji Dren Mandić. Harizmatični Subotičanin izgubio je život u tragediji koja će ostati upisana kao jedna od najtežih i najpotresnijih u istoriji svetskog planinarstva.
Da bi se razumele razmere haosa koji je usledio, potrebno je sagledati hronologiju nesreće u kojoj su se ljudske greške i surova ćud planine stopile u smrtonosnu zamku.
Uspon ka zoni smrti
Ekspedicija "Srbija - K2 2008", u organizaciji Planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine, pažljivo je pripremana godinama. Pored Drena Mandića, penjački tim činili su iskusni alpinisti Iso Planić i Predrag Zagorac, pod vođstvom Milivoja Erdeljana.
Nakon višenedeljne aklimatizacije, krajem jula srpski tim započeo je završni uspon iz baznog kampa ka višim logorima, zajedno sa međunarodnim ekspedicijama iz Holandije, Južne Koreje, Norveške, Irske, Francuske, Pakistana i Nepala. Ukupno je oko trideset penjača pokušavalo završni uspon ka vrhu K2.
Planina je od samog početka pokazivala zube. Jak vetar usporio je napredovanje već oko Kampa 2, na približno 6.700 metara visine. Prema svedočenjima članova srpske ekspedicije, neposredno pred završni uspon razboleo se njihov pakistanski visinski nosač. Iso, Dren i Predrag odlučili su da pomognu u organizovanju njegovog povratka ka nižim logorima, što ih je dodatno iscrpelo i odložilo njihov uspon.
Tek nakon toga nastavili su ka Kampu 4, smeštenom na oko 8.000 metara nadmorske visine. Taj humani čin oduzeo im je dragoceno vreme i odmor, ali morali su dalje.
Fatalni problemi sa užadima i "saobraćajni kolaps"
U noći između 31. jula i 1. avgusta, oko dva sata posle ponoći, penjači su napustili Kamp 4. Pred njima je ležao najozloglašeniji deo uspona - Botlnek (Eng. reč "bottleneck" u bukvalnom prevodu znači grlić flaše). To je uska, jezivo strma staza na visini od preko 8.200 metara, nagnuta pod uglom od oko 50 do 60 stepeni, iznad koje visi kolosalni, nestabilni ledeni serak.
Već na početku završnog uspona postalo je jasno da postoje ozbiljni problemi sa postavljanjem fiksnih užadi. Zbog nedovoljne količine užeta, loše koordinacije između međunarodnih ekspedicija i nesporazuma među timovima, najopasniji deo rute nije bio u potpunosti osiguran.
Kada su penjači stigli do najstrmijeg dela ispod seraka, morali su da čekaju dok se užad premešta i postavlja na kritične deonice.
Dragoceni sati, kada je temperatura bila najniža, a led najstabilniji, izgubljeni su u tom zastoju. Kašnjenje je, prema većini rekonstrukcija događaja, iznosilo između četiri i pet sati.
Zbog toga se u tzv. Botlneku stvorila velika gužva. Oko trideset alpinista našlo se praktično zarobljeno u koloni, stojeći satima u zoni smrti, gde svaki minut troši zalihe kiseonika i poslednje rezerve snage. Ljudi su postajali iscrpljeni, promrzli i dehidrirani.
Tragični trenutak
Oko 11 časova pre podne, Dren Mandić nalazio se u gornjem delu Bottlenecka, na približno 8.240 metara visine.
Tačan sled događaja nikada nije u potpunosti razjašnjen. Prema nekim navodima, Dren je morao da uradi manevar koji se na tim visinama izvodi sa maksimalnim oprezom - odlučio je da se nakratko otkači sa fiksnog užeta kako bi sredio sistem za kiseonik i propustio Sesili Skog, norvešku alpinistkinju, koja je išla u suprotnom smeru.
Tada se dogodilo ono najgore. U sekundi, na uskoj i zaleđenoj stazi, Dren je izgubio ravnotežu. Prilikom pada zakačio je i oborio Sesili Skog (koja je, srećom, ostala vezana za uže), a on sam je počeo nezadrživo da klizi niz strmu, zaleđenu padinu. Klizio je i padao preko 100 metara niz zaleđenu planinu.
Očajnički pokušaj spasavanja
Iz Kampa 4 penjači su durbinima uočili telo koje nepomično leži u snegu. Postojala je slaba nada da je živ.
Iso Planić odmah je krenuo ka njemu, rizikujući sopstveni život i pokušavajući da što pre stigne do svog prijatelja.
Kasnije je svedočio da je Drena pronašao teško povređenog, obešenog na užetu, bez znakova života. Uprkos tome pokušao je reanimaciju, svestan da su šanse gotovo nepostojeće.
Ubrzo su do njih stigli Predrag Zagorac i američki alpinista Džerard Mekdonel. Zajedno su uspeli da spuste Drenovo telo do nešto bezbednijeg mesta na padini. Svesni da bi pokušaj transporta tela niz K2 ugrozio živote preostalih članova ekspedicije, doneli su jednu od najtežih odluka koje alpinista može doneti.
Prema svedočenjima članova ekspedicije, Drenovo telo umotali su u zastavu, pričvrstili ga za sneg i led i oprostili se od svog prijatelja pre nego što su krenuli nazad.
Pakao koji je usledio
Drenova pogibija bila je prvi gubitak u tragediji koja će narednih sati prerasti u jednu od najtežih katastrofa u istoriji alpinizma. Dok su se srpski alpinisti spuštali, drugi penjači nastavili su ka vrhu.
Zbog višesatnog zastoja izazvanog problemima sa užadima, mnogi su vrh dostigli neuobičajeno kasno, u kasnim popodnevnim i večernjim satima. Time su bili primorani da najopasniji deo silaska prolaze po mraku.
Tokom večeri sa ogromnog seraka iznad Bottlenecka odlomio se veliki blok leda. Pri padu je pokidao fiksnu užad od kojih su penjači zavisili tokom silaska.
Neki su odmah odneseni u ambis, dok je više od deset alpinista ostalo zarobljeno iznad Bottlenecka, u zoni smrti, bez mogućnosti bezbednog povratka.
U narednih 36 sati planina je uzimala danak u potpunom mraku. Ljudi su gubili stazu, bili teško iscrpljeni i dezorijentisani zbog ekstremne visine i nedostatka kiseonika, a mnogi su padali niz ledene litice. Među jedanaest poginulih bio je i Amerikanac Džerard Mekdonel, koji je samo nekoliko sati ranije nesebično pomagao srpskom timu oko Drenovog tela. Italijanski alpinista Marko Konfortola kasnije je svedočio o jezivim prizorima razbacane opreme i tela koja su ostala na padinama K2.
Večna straža
Dren Mandić rođen je 13. decembra 1976. godine. Bio je čovek neverovatne energije. Pored alpinizma, gajio je tropske životinje, bio strastveni prirodnjak i višestruki dobrovoljni davalac krvi. Pre K2 uspešno je ispeo Ararat, Elbrus i Brod Pik (8.047 m).
Njegov odlazak duboko je potresao Srbiju i svetsku planinarsku zajednicu. Dren nije stradao zbog nedostatka veštine, već u spletu okolnosti na jednoj od najopasnijih planina sveta, gde i najmanja greška ili trenutak gubitka ravnoteže mogu imati kobne posledice.
Ostao je tamo gde je najviše želeo da bude - na visinama, bliže zvezdama nego zemlji, čuvajući večnu stražu na jednoj od najlepših i najsurovijih planina sveta.