Dok jedni tvrde da je Teheran ostvario političku pobedu jer je režim opstao uprkos višemesečnom ratu i pritisku dve najmoćnije vojne sile u regionu, drugi smatraju da takav zaključak zanemaruje stvarne posledice sukoba.
Opstanak vlasti nije isto što i strateška pobeda, posebno ukoliko je njena cena gubitak najvažnijih i najmoćnijih ljudi, značajnog dela vojnih kapaciteta i regionalnog uticaja koji je decenijama građen. Upravo zato pitanje ko je zaista dobio ovaj rat ostaje daleko složenije nego što se na prvi pogled čini. Tokom sukoba Iran je pretrpeo gubitke kakve nije doživeo od Islamske revolucije.
Ubijeni su vrhovni vođa Ali Hamnei, veliki broj najviših vojnih i bezbednosnih funkcionera, kao i najistaknutiji ljudi zaduženi za nuklearni program i regionalne operacije. Istovremeno su ozbiljno oštećeni protivvazdušna odbrana, raketni kapaciteti i značajan deo vojne infrastrukture. Nijedna država ne bi ovakav bilans nazvala pobedom samo zato što je na kraju potpisano primirje.
Jednako važna posledica rata jeste političko slabljenje samog režima. Hamnei nije bio samo vrhovni vođa već i figura koja je održavala ravnotežu između brojnih centara moći unutar Islamske Republike. Njegovim uklanjanjem režim je ostao bez autoriteta sposobnog da pomiri sukobljene frakcije. Umesto nacionalnog jedinstva, memorandum je produbio unutrašnje podele. Tvrdolinijaši su glavne pregovarače otvoreno optuživali za izdaju, tražili njihove ostavke, pa čak i pogubljenje. Takva atmosfera ne odaje utisak pobedničke države, već režima koji pokušava da stabilizuje sopstvene temelje.
Šira geopolitička slika takođe ne ide u prilog tvrdnji da je Iran iz rata izašao kao pobednik.
Snaga Teherana se nikada nije zasnivala isključivo na njegovim vojnim kapacitetima, već na razgranatoj mreži saveznika i proiranskih oružanih grupa preko kojih je decenijama projektovao svoj uticaj od Persijskog zaliva do istočnog Mediterana. Upravo je ta mreža pretrpela najteže udarce. Hezbolah je ozbiljno oslabljen, Hamas je izgubio najveći deo svojih vojnih kapaciteta, dok su proiranske milicije u Iraku i Siriji potisnute na znatno manji prostor delovanja. Pad režima Bašara el Asada dodatno je umanjio iranski uticaj u arapskom svetu i prekinuo njegov kopneni koridor prema Libanu. Iran je, dakle, izgubio veliki deo regionalne dubine na kojoj je decenijama zasnivao svoju strategiju odvraćanja i projekcije moći na Bliskom istoku.
Ni Rusija ni Kina, uprkos političkoj podršci, nisu bile spremne da vojno stanu iza Teherana, što je dodatno pokazalo granice njegovih međunarodnih partnerstava.
To, međutim, ne znači da su Sjedinjene Države i Izrael ostvarili potpunu pobedu. Njihovi najambiciozniji ciljevi - promena režima i potpuno uklanjanje iranskog nuklearnog programa - nisu ostvareni. Iran je pokazao da i dalje raspolaže instrumentima odvraćanja, pre svega mogućnošću ugrožavanja plovidbe kroz Ormuski moreuz, čime može izazvati ozbiljne poremećaje na svetskom energetskom tržištu.
U središtu budućih pregovora ostaje iranski nuklearni program, jer će upravo od njegovog konačnog statusa zavisiti da li će sadašnje primirje prerasti u trajniju stabilnost ili će predstavljati tek odlaganje nove krize. Svako proglašavanje Irana za pobednika zanemaruje stvarne vojne, političke i regionalne posledice koje je ovaj rat ostavio po Islamsku Republiku.
Memorandum nije završio rat, već ga je privremeno zaustavio.