OPREZ! BANDE I KROKODILI NA ISTOČNOM TIMORU: "Kad čuješ da je neka gužva, sa ulice se beži glavom bez obzira"
Dodajte Kurir u vaš Google izborNa ulici se čuje buka. A ja žedan. Hteo sam na brzinu da ostavim stvari u hotelu, pa da otrčim do prodavnice.
„Ne, gde si krenuo, jesi li ti lud?“
„Pa na ulicu.“
„Kad čuješ da je neka gužva, sa ulice se beži glavom bez obzira“, kaže mi recepcionar u Diliju, glavnom gradu Istočnog Timora.
„To su omladinske bande koje se okupljaju oko borilačkih klubova. Znaš, ovde nema mnogo sala za borbu, pa koriste ulice da se razračunaju. Dok oni raščiste ko je čiju devojku pogledao ili nije pogledao i zašto, nemarnom strancu može pesnica da završi posred nosa. Kad započnu sukobi, blokira se cela ulica i ne bi imao gde da pobegneš.“
„Uh, to mi baš ne treba, jedva sam dovde došao iz Srbije.“
„Ma to je najbolje što te može snaći! Jedni na druge ispaljuju gvozdene strele od građevinske armature premazane otrovom. Ne dao ti bog da te jedna takva pogodi! Ili da se dogodi da autobus ili auto kojim ideš zaspu kamenjem, jer je neko s tobom član suprotnog tima.“.
„To je baš strašno“, kažem. „Nadam se da neću imati prilike da ih sretnem.“
Pogrešna reč
„A šta ti imaš protiv njih?“, najednom se namrgodio. Učinilo mi se da će svakog trenutka da me udari. Bilo je očigledno da je on član jedne od bandi i da sam se pogrešno izrazio. Da stvar bude još više suluda, iako je leto, iz nepoznatog razloga na glavi nosi kapicu Deda Mraza. Da im nije to neki poseban znak banditskog raspoznavanja?
„Ništa, ništa, samo ne bih da dobijem kamen ili gvozdenu strelu u glavu“, kažem uplašeno.
„Pa dobro, onda se skloni čim čuješ buku, a noću ni slučajno ne izlazi na ulicu.“
Narednih dana smo se sprijateljili. Objasnio mi je da postoje dva kluba borilačkih veština, i da je svaki napravio sopstvenu vojsku. Procene međunarodnih posmatrača govore da na jedva milion i po stanovnika, dođe skoro sto hiljada pripadnika bandi, što znači da je svaki deseti stanovnik njihov član.
„U nekim delovima grada i po osamdeset odsto mladih pripada jednom od dva kluba“, kaže mi recepcionar.
Stanovnici Timora su jedna od najmlađih nacija na svetu, u proseku imaju jedva 22 godine.
„Policajaca u našoj državi ima oko četiri hiljade, vojnika oko dve, da kažemo da ukupno pripadnika svih državnih službi bezbednosti nema više od sedam hiljada. A članova bandi - sto hiljada!“
Odmah mi je bilo jasno ko vodi glavnu reč u državi. Seoske vođe, lokalni kraljevi, često su komandanti u bandama i preko njih bande pružaju socijalne i kreditne usluge izuzetno siromašnim seljanima. U središtu ostrva su posejani pravi vojni kampovi na kojima bande vežbaju prepade. Ali u svetu ove bande nisu poznate, zato što se drže zlatnog pravila - nikada namerno ne napadaju strance. Sve što treba da učinim je da im se sklonim sa puta, i oni će me ostaviti na miru.
Veliko more puno krokodila
Dobro, pomislih, onda odoh na plažu. Retko boravim duže na plažama, jer mi je to dosadno, ali treba sačekati da se situacija na ulicama primiri da bih mogao da obilazim znamenitosti. Spakovao sam peškir, kremu za sunčanje i uputio se na dugačku plažu punu rajskog sitnog peska. Nigde nikog nisam zatekao. Ceo ovaj ekvatorski raj imam samo za sebe!
Istočni Timor ima oko sedamsto kilometara obale na tirkiznom čistom moru s bajkovitim plažama ispresecanim rtovima, mirnom vodom i savršenim uslovima za kupanje i ronjenje. Možda je to najveći privredni a sasvim neiskorišćeni resurs Istočnog Timora. No, možda i nije baš tako. U daljini spazih nekoliko zelenkastih sprudova kako vire iz mora. Najednom, začuh kako neko iza mene viče:
„Pa ti nisi normalan! Jesi li toliko lud da odeš na plažu?!“
Bio je to recepcionar koji je zadihan dotrčao do mene. Pogledao sam ga zbunjeno.
„Zar ne vidiš da je puna morskih krokodila?!“
Tad sam shvatio - ti zelenkasti sprudovi zapravo su tela reptila koji se spokojno sunčaju delimično se hladeći u vodi. Na plaži ipak nisam bio sam. Recepcionar mi je objasnio da tu živi posebna vrsta slanovodnih krokodila kojima su neke od najlepših plaža na svetu udoban dom. Zbog tog neobičnog spoja, Timor ima jednu od najviših stopa napada krokodila na svetu.
„Ako te pojede krokodil, samo da znaš da niko neće prstom mrdnuti za tebe! Ovde su krokodili sveti. Mi verujemo da je ceo Timor zapravo okamenjeno telo džinovskog krokodila, a ovo su njegova deca. Sebe smatramo potomcima krokodila. Taj tamo što se odmara, možda je on moj deda! Upravo tako ih i nazivamo - „avo lafaek“, što ti u prevodu znači - deda. A precima uvek moramo ukazati najviše poštovanja. Ako te deda ćapi i rastrgne, to znači da si zaslužio nebesku kaznu i da on nije kriv, nego ti.
„Deda nikad ne napada bez razloga!“, kaže mi recepcionar, a kao valjan razlog, valjda, smatraju i to što kad se putnik namernik nađe na mestu na kojem ne bi trebalo da bude.
„Naravno da biti bio kriv, toliko si neodgovoran, čas hoćeš na ulicu, čas hoćeš na plažu!“
Priznao sam da je u pravu i da sam postupio baš neodgovorno. Odlučio sam da se s njim vratim u hotel, a kada je završio smenu, pozvao sam ga na piće. Procenio sam da je tako najbezbednije, jer ko zna kako još ovde mogu da nastradam.
Legenda o postanku
Ispričao mi je legendu o nastanku Timora. Jedna džinovska krokodilica je bila bolesna i nasukana na obali. To je spazio dečak iz obližnjeg sela i odlučio da je spase. Pomogao joj je da se vrati u more, gde se ubrzo oporavila. Upitala ga je koju želju bi želeo da mu ostvari, u znak zahvalnosti. Dečak je želeo samo jedno: da putuje svetom. Krokodilka ga je pozvala da joj se popne na leđa i tako su putovali svetom. Prešli su sva mora i okeane, ulazili u najdalje reke. Kada je krokodilka osetila da je godine sustižu, te da joj se bliži kraj, zaustavila se i pretvorila u kopno. Neravna, kvrgava leđa su postala visoke i strme planine, krljušti su postale brda, a tamo gde je imala brazde po koži, tuda su se probile reke.
Zbog tog posebnog odnosa Timorana s krokodilima, oni smatraju da ih ova životinja nikad neće napasti bez razloga. Pojedeni turista sigurno je učinio teške grehe, uvredio pretke ili prekršio svete tabue. Kada se to dogodi, umesto da love krokodila ili traže ostatke tela, Timorani se okupljaju na obali da pevaju i izvode rituale u pokušaju da stupe u kontakt sa duhom krokodila i saznaju šta je njihovog dedu toliko razljutilo.
Saznao sam još mnoštvo interesantnih detalja. Recimo da je najveći greh na ostrvu, veći nego da se ubije čovek, ubistvo krokodila. Ko to učini, doneo bi prokletstvo celom selu.
Naravno, stanovnici često ulaze u reke i more nastanjeno krokodilima, najviše zbog ribolova. Ali za to postoje posebni rituali. Kada Timoranin ulazi u vodu, on se glasno obraća krokodilima ovim rečima: „Deda, ja sam tvoj unuk, nemoj me povrediti.“
Veruju da će ih krokodili prepoznati i propustiti ih.
Spoj dve vere
Zanimljivo je da su stanovnici katolici, i to veoma konzervativni. Savršeno su spojili staru i novu veru, pa nije neobično da istovremeno izvode katoličke rituale i žrtvovanja pilića ili svinja duhovima, za svaki slučaj. Oni u svakom izvoru vode, steni i stablu vide stanište duhova. Na tim svetim mestima ne sme se podizati glas, psovati, pa čak se u blizini ne sme vršiti nužda, inače ode glava. Bukvalno - veruju da će to dovesti čoveka do ludila. Ako ga odmah i ne dovede, oni su uvek spremni da duhovima pripomognu u tom cilju.
Još uvek širom ostrva postoje drveni hramovi posvećeni duhovima čija struktura se nije menjala hiljadu godina. Da bih im prišao, traže da prođem poseban ritual dobrodošlice i upoznavanja sa duhovima. Podučavaju me šta smem da dodirnem, a šta ne.
Istočni Timor, najmlađa država jugoistočne Azije, prepuna je iznenađenja. Ali je za posetu potreban oprez. Nikada se ne zna kada ćete nečim razljutiti krokodila, duha ili čoveka. Pa ipak, kada sam se navikao na neobična pravila meštana, tamo mi je bilo lepše i zanimljivije nego u mnogim drugim krajevima sveta.