Gadi Ajzenkot, nekadašnji načelnik generalštaba Izraelskih odbrambenih snaga, nametnuo se kao najozbiljniji protivkandidat najdugovečnijem premijeru u istoriji Izraela.
Uprkos vojnim uspesima u Gazi, Libanu i Iranu, ankete pokazuju da podrška aktuelnoj vlasti među biračima sve više slabi.Na prvi pogled, Ajzenkot ne bi trebalo da ima ozbiljne šanse da porazi Netanjahua. General u penziji slovi za neharizmatičnog, grubog čoveka i političkog početnika.
Ipak, možda se upravo u tome krije njegova najveća prednost. Rizik za premijera Netanjahua nije samo u padu popularnosti, već i u tome što sve više birača desnog centra stiče utisak da Netanjahuova retorika više ne odgovara stvarnosti na terenu. U takvoj atmosferi izraelski premijer postaje ranjiv pred nekim poput Ajzenkota, čiji nedostatak harizme mnogi doživljavaju kao dokaz autentičnosti i ozbiljnosti.
Prema izraelskim anketama, Ajzenkotova politička partija Jašar na putu je da po broju poslaničkih mesta bude druga, iza Netanjahuovog Likuda, pri čemu su obe stranke daleko od većine. Ali Jašar, što na hebrejskom znači „pošteno“, mogao bi biti u boljoj poziciji od Likuda da formira većinu od 61 poslanika jer sarađuje sa širim krugom stranaka iz različitih delova političkog spektra.
Datum izbora još nije određen, ali oni moraju biti održani najkasnije do 27. oktobra. U izraelskom parlamentarnom sistemu rezultate je teško predvideti. U igri je i stranka Zajedno, koju predvode bivši premijeri Naftali Benet i Jair Lapid.
Ajzenkot mnoge birače podseća na velikog Jicaka Rabina, poštovanog izraelskog ratnika i državnika. Rabin je kao premijer početkom devedesetih pokušao da zemlju usmeri ka miru s Palestincima. Međutim, u tome ga je 1995. sprečio atentat koji je izvršio jevrejski ekstremista.
Sin marokanskih imigranata Ajzenkot pridobija birače među Mizrahi Jevrejima, grupom koja je decenijama činila jezgro Netanjahuove biračke baze.
Pobeda bivšeg načelnika generalštaba verovatno ne bi dovela do dramatičnog ublažavanja izraelske regionalne politike, uprkos tome što je ona izazvala snažne kritike na Zapadu i doprinela slabljenju podrške Izraela u Sjedinjenim Državama, njegovom najvažnijem savezniku.
Kao član ratnog kabineta koji je nadgledao operacije u Gazi, Ajzenkot zamera Netanjahuu što je previše spremno popustio američkim zahtevima za prekid vatre u Libanu kako bi se fokusirao na sukob sa Iranom. Kada je reč o palestinskoj državi, on tom pitanju ne pridaje poseban značaj.
Teško da ga njegovi bezbednosni stavovi svrstavaju među umerene političare. Kao komandant tokom rata s Hezbolahom bio je jedan od tvoraca „doktrine dahija“, strategije odvraćanja koja podrazumeva odgovor na napade militantnih grupa razornom silom, uključujući i udare na civilnu infrastrukturu.
Taj beskompromisni stav prema ratovima u Gazi, Libanu i Iranu, zajedno s njegovom kritikom Netanjahuove ukupne strategije i odnosa prema Donaldu Trampu, i dalje nailazi na podršku dela izraelske javnosti, uprkos ceni koju zemlja plaća u odnosima sa zapadnim saveznicima.