ARAPSKA BAJKA: Vladari pustinje i mora napravili jednu od najbogatijih država! Pre 55 godina šestorica šeika potpisala su istorijski dogovor...
Dodajte Kurir u vaš Google izborBio je vreli letnji dan 18. jula 1971. godine kad su se u Dubaiju za istim stolom našli ljudi čije su porodice generacijama upravljale različitim delovima obale i pustinje. Nisu ih povezivali zajednička država, zastava ili vojska, jer ništa od toga još nije postojalo. Svaki od njih imao je svoju dinastiju, svoje plemenske veze, interese i teritoriju nad kojom su njegovi preci vladali mnogo pre nego što je iko mogao da zamisli državu koja će se zvati Ujedinjeni Arapski Emirati.
Povezivala ih je, međutim, svest da se svet oko njih menja brže nego ikada pre i da će, ako svaki ostane sam, njihove male zemlje teško pronaći svoje mesto u novom poretku, koji je nastajao na ruševinama britanskog prisustva u Persijskom zalivu.
Pred njima nije ležao običan dokument, već odluka koja će promeniti sudbinu čitavog regiona. Kada su tog dana stavljeni potpisi na Deklaraciju o Uniji i ustavni temelj buduće federacije, niko za tim stolom nije mogao da zna kako će izgledati ta zemlja. Nisu mogli da zamisle Burdž Kalifu kako para oblake, veštačka ostrva koja će promeniti geografiju planete, aerodrome kroz koje će prolaziti desetine miliona putnika, niti sondu koja će pod zastavom njihove buduće države stići do Marsa.
Te 1971. godine svega toga nije bilo.
Na mestu današnjih futurističkih metropola nalazili su se mnogo skromniji gradovi i naselja, iza kojih je počinjala pustinja. Upravo iz tog sveta rodila se ideja da nekoliko malih emirata postane jedna država. Bila je to smela zamisao u kojoj je trebalo pomiriti vekovima stare dinastije, sačuvati njihove prestole i autoritet, a istovremeno ih ubediti da deo svoje moći povere zajedničkoj federaciji. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da će taj politički eksperiment uspeti. Još manje ljudi moglo je da zamisli da će za samo nekoliko decenija postati jedna od najneverovatnijih priča modernog sveta.
Biseri pre nafte
Da bi se razumelo koliko je veliki put koji su Emirati prešli, potrebno je na trenutak zaboraviti današnje fotografije Dubaija i Abu Dabija, luksuzne hotele, superautomobile i staklene kule koje se ogledaju u moru. Mnogo pre nego što je nafta promenila sudbinu regiona, najdragocenije blago ovog dela Arabijskog poluostrva krilo se u školjkama na dnu Persijskog zaliva.
Lov na bisere nije bio romantična avantura kakva danas može da izgleda na starim fotografijama. Bio je to težak, opasan i iscrpljujući posao, od kojeg su zavisile čitave porodice i naselja. Muškarci su odlazili na more na tradicionalnim drvenim brodovima i nedeljama, ponekad i mesecima, živeli daleko od svojih kuća, dok su ronioci bez boca sa kiseonikom i savremene opreme desetine puta dnevno nestajali ispod površine.
Oslanjali su se na sopstvena pluća, konopac koji ih je povezivao sa brodom i nadu da će među mnoštvom školjki pronaći biser dovoljno vredan da opravda sav rizik. Godine takvog života ostavljale su teške posledice. Česti zaroni i promene pritiska oštećivali su sluh, dok je dugotrajno izlaganje slanoj vodi, suncu i infekcijama ugrožavalo oči, pa su pojedini ronioci starost dočekivali sa ozbiljno oštećenim vidom ili sluhom, a neki su ostajali slepi ili gluvi. Svaki biser imao je cenu, ali su je često plaćala tela ljudi koji su ga izneli na površinu.
Biseri iz Zaliva vekovima su stizali do velikih tržišta Indije, Evrope i drugih delova sveta, a Dubai je još tada počeo da pokazuje osobinu koja će mnogo kasnije postati njegov zaštitni znak - sposobnost da svoj geografski položaj pretvori u prednost. Brodovi su pristajali, trgovci dolazili i odlazili, roba menjala vlasnike, a mali grad na obali postepeno je gradio reputaciju trgovačkog središta.
Onda se početkom 20. veka svet promenio. Pojava uzgajanih bisera, naročito iz Japana, zadala je gotovo smrtonosni udarac tradicionalnoj industriji Zaliva, dok je Velika depresija dodatno smanjila potražnju za luksuzom. Za mnoge porodice nastupile su godine siromaštva i neizvesnosti. Izgledalo je kao da je jedno doba zauvek završeno, a da novo još nije počelo. A onda je ispod pustinjskog peska pronađeno blago, čija će vrednost prevazići sve što su generacije ronilaca ikada mogle da izvade iz mora. Nafta.
Ona će promeniti sve, ali sama po sebi neće stvoriti Ujedinjene Arapske Emirate. Za to su bili potrebni ljudi spremni da urade nešto što je u svetu naslednih pustinjskih monarhija izgledalo gotovo revolucionarno - da podele deo vlasti kako bi zajedno postali moćniji.
Šest dinastija
Današnje Ujedinjene Arapske Emirate čini sedam emirata, ali iza njihovih prestola stoji šest vladarskih kuća. Abu Dabijem vlada porodica El Nahjan, dok je Dubai već gotovo dva veka vezan za dinastiju El Maktum. Obe vladarske kuće istorijski potiču iz šireg plemenskog saveza Bani Jas, jedne od najvažnijih političkih i društvenih snaga ovog dela Arabijskog poluostrva. Zbog toga se često pojednostavljeno govori da su vladari Abu Dabija i Dubaija rođaci, ali je preciznije reći da njihove dinastije pripadaju istom širem plemenskom svetu, dok su se tokom istorije razvile kao zasebne vladarske kuće. Upravo će njihov savez postati kičma buduće države.
Šardžom i Ras el Hajmom vladaju dve grane porodice El Kasimi, dinastije koja je nekada predstavljala jednu od velikih pomorskih sila Zaliva. Adžmanom vlada porodica El Nuaimi, Um el Kuvajnom el Muala, a Fudžajrom el Šarki. One su svojim teritorijama upravljale mnogo pre 1971, što stvaranje zajedničke države čini još neobičnijim. Svaki vladar imao je svoj presto, svoju tradiciju i interese koje nije želeo da izgubi, pa je trebalo pronaći sistem u kojem će više naslednih monarhija postati jedna država, a da pritom nijedna ne prestane da bude ono što je bila. U tome će se pokazati politička genijalnost ljudi koji su stvarali UAE. Oni nisu pokušali da izbrišu razlike. Napravili su državu koja će na njima počivati.
Vizija dva šeika
U središtu priče o nastanku Emirata nalaze se dvojica ljudi bez kojih bi istorija ovog dela sveta verovatno izgledala sasvim drugačije - šeik Zajed bin Sultan el Nahjan, vladar Abu Dabija, i šeik Rašid bin Said el Maktum, vladar Dubaija.
Bili su različiti, ali su se upravo zbog toga njihove snage gotovo savršeno dopunjavale. Zajed je vladao najvećim emiratom, ogromnom teritorijom pod čijim su peskom ležale rezerve nafte koje su obećavale nezamislivo bogatstvo. Ipak, njegova najveća snaga nije bila samo u novcu koji je počeo da pristiže već u sposobnosti da razmišlja dalje od granica sopstvenog emirata. Shvatao je da bogat Abu Dabi neće biti dovoljno bezbedan u regionu sastavljenom od malih, međusobno podeljenih i ranjivih država.
Rašid je vladao drugačijim svetom. Dubai nije imao naftno bogatstvo kakvim je raspolagao Abu Dabi, ali je imao trgovačku tradiciju, luku i vladara koji je rano shvatio da budućnost ne može zauvek da zavisi od onoga što se nalazi ispod zemlje. Njegova vizija bila je da kroz Dubai prolaze ljudi, roba i kapital, pa je grad počeo da ulaže u infrastrukturu mnogo pre nego što je postao globalna metropola. Jedan je imao ogromne resurse i političku težinu. Drugi trgovački instinkt i gotovo opsesivnu veru u razvoj. A onda ih je istorija naterala da donesu odluku. Britanija je objavila da odlazi.
Nestanak starog sveta
Britansko prisustvo u Zalivu trajalo je generacijama. Lokalni šeikati bili su povezani sa Londonom nizom sporazuma, dok je Britanija imala ključnu ulogu u njihovoj spoljnoj politici i bezbednosti. Na Zapadu su bili poznati kao ugovorne države. Kada je London krajem šezdesetih odlučio da povuče svoje snage iz područja „istočno od Sueca”, pred lokalnim vladarima otvorilo se pitanje koje više nije moglo da se odlaže: šta će biti kada britanski kišobran nestane? Mogli su da pokušaju da opstanu sami, svaki iza svojih granica, ili da urade nešto mnogo teže - da sednu za isti sto i pokušaju da izgrade zajedničku državu. Prvi veliki korak napravili su Zajed i Rašid. Sastali su se 18. februara 1968. u oblasti Al Samha, na granici Abu Dabija i Dubaija, na mestu koje je gotovo simbolično stajalo između njihovih svetova. Dogovor koji su tamo postigli bio je embrion budućih Ujedinjenih Arapskih Emirata. Abu Dabi i Dubai trebalo je da stvore uniju i zajednički vode ključna pitanja, a zatim da pozovu ostale emirate da im se pridruže.
Ideja postala odluka
Do leta 1971. pregovori su trajali već više od tri godine, a iza svakog sastanka ostajala su nova pitanja o tome kako pomiriti interese različitih dinastija. Kada su se vladari ponovo okupili u Dubaiju, svima je bilo jasno da više nema mnogo prostora za odlaganje. Britanci su odlazili iz Zaliva, stari poredak se raspadao, a pred njima je stajao izbor koji će odrediti sudbinu njihovih naroda - da li će svako krenuti svojim putem ili će pokušati ono što dotad niko nije uspeo, da od više naslednih monarhija stvore jednu državu.
Tog 18. jula potpisani su ključni dokumenti Unije i postavljen ustavni temelj buduće federacije, a svet je prvi put dobio ime države koja još nije bila formalno proglašena - Ujedinjeni Arapski Emirati.
Bio je to trenutak u kojem je višegodišnja ideja konačno postala politička odluka. Niko od vladara nije morao da se odrekne svog prestola. Emirati nisu nestali u novoj državi, već su postali njeni sastavni delovi, zadržavajući svoje vladare i široku autonomiju. Upravo će taj kompromis omogućiti federaciji da opstane.
Manje od pet meseci kasnije, 2. decembra 1971, Ujedinjeni Arapski Emirati zvanično su rođeni. Federaciju je tada činilo šest emirata - Abu Dabi, Dubai, Šardža, Adžman, Um el Kavajn i Fudžajra - dok se Ras el Hajma priključila 10. februara 1972, čime je konačno nastala država sedam emirata kakvu danas poznaje svet.
Za prvog predsednika izabran je šeik Zajed bin Sultan el Nahjan. Pred njim je sada bio mnogo teži zadatak od stvaranja države na papiru. Trebalo je izgraditi je u stvarnosti.
Transformacija
Nafta je donela novac kakav prethodne generacije nisu mogle ni da zamisle, ali šeik Zajed je razumeo da se bogatstvo može potrošiti jednako brzo kao što je došlo. Ako nova država želi da opstane, novac izvađen iz zemlje morao je da se pretvori u nešto trajnije. Počela je jedna od najbržih transformacija u modernoj istoriji.
Gradili su se putevi koji su povezivali mesta do kojih se ranije putovalo danima, podizane su škole i bolnice, stizali su električna energija i vodovod, otvarani aerodromi i stvarane institucije države koja do juče nije postojala. Za samo jednu generaciju promenio se čitav način života.
Deca ljudi koji su odrasli bez struje počela su da studiraju na univerzitetima. Potomci ronilaca na bisere postajali su lekari, inženjeri, piloti i državni službenici. Pustinjske staze pretvarale su se u moderne saobraćajnice, a mala naselja u gradove. Na mestu nekadašnjih niskih kuća počele su da niču kule, obala je menjala oblik, iz mora su nastajala veštačka ostrva, a pustinja je postajala prostor na kojem se moglo izgraditi gotovo sve što je mašta mogla da zamisli.
Kada se Burdž Kalifa uzdigla 828 metara iznad grada, ona nije bila samo najviša zgrada na svetu. Postala je simbol načina na koji su Emirati počeli da razmišljaju o sebi.
Granice više nisu bile nešto što se prihvata. Bile su nešto što treba pomeriti.
Ivan Čorbić