Može biti da sam nešto pogrešno pročitao u Rujevićevoj „Kvadraturi Lompara“ - umal, grešna mi duša, ne napisah „kruga“ - ali iz pročitanog sam dokonao da je Rujević crno na belom napisao da je bolje da „pobedi“ Lompar zato što je izvesno da će dobiti mnogo više glasova nego „luftbalon s nacrtanim očima i ustima“. Ja sam napisao: glasam za luftbalon.
Da je tako nešto (ili nešto slično) napisao neko od Danasovih usual suspectsa, ne bih pisao utuk - ne bih u stvari ni pročitao tekst - ali sam iz većine ranijih Rujevićevih kolumni i iz jednog razgovora u „Crvenom kartonu“ stekao utisak da Rujević ima dublji uvid u (pret)političku istoriju Srbije i da sagledava malo širu sliku. (Celinu slike samo Bog može sagledati).
Ta malo šira slika je dostupna svačijem pogledu. Problem je što malo ko hoće da je pogleda. Ako bi neko stisnuo muda pa je pogledao, video bi da je Vučićeva „ne-politika“ (cit. Rujević) „brži, jači, bolji“ produžetak Koštuničine i Ćosić-Tadićeve politike uspentrane na vlast posle državnog udara sa odloženim dejstvom.
Cilj pomenutog državnog udara bio je sledeći: zaustaviti modernizaciju Srbije, sačuvati stari (stariji od Miloševićevog ) poredak, nipošto ne dozvoliti da se naš „mali čamac odveže od velikog ruskog broda“ i onda do unedogled kenjati o Vidovdanu, časnom krstu, „srcu Srbije“, lepoj slici kojoj je Arnaut izbo oči i Srbima svim i svuda.
Mislim da sam ovo više puta napisao, ali opet ću napisati. U celom tom zamešateljstvu ko zna kog po redu vraćanja na istorijsku bljuvotinu, jedino čega mi je žao je to što je Đinđić ubijen, sve što se potom događalo - uključujući Visoko Carstvije, uključujući i ono što se događa meni lično - nije ni „nepravda“ ni kazna, nego determinizam prouzrokovan razmišljanjem guzicom. (Opet da se vratimo pouci oca Tadeja: kako smo mislili, takav nam je život.)
„Šta je alternativa koju ima većina ljudi u Srbiji“ - piše Rujević pri kraju utuka - „ona koja bi vlasti da vidi leđa i za to ima dobre razloge“. „Po Basari - ništa“, takođe piše Rujević. Tako nešto ja nikada nisam rekao, napisao, još manje pomislio. Ponavljam ovde godinama ko onaj Politikin papagaj na tri slova da su sva vrata i sve mogućnosti otvorene, ali da treba dići dupe, izaći kroz vrata i iskoristiti mogućnosti.
Nije „društvo izdalo Đinđića“ - kako Rujević insinuira da mislim - nego nije htelo - i to kimilsungovski plebiscitarno nije htelo - da digne dupe, otvori vrata i iskoristi mogućnosti. Kao što biti prevaren nije izgovor u politici (Kolakovski), tako ne ni biti spermatozoid u vreme kad je Đinđić ubijen nije nikakav izgovor (Basara). A evo zašto, što reko Stari zavet: zato što unucima trnu zubi zbog kiselog grožđa koje su jeli dedovi.