Krao je da bi preživeo, žena ga se odrekla: Vlasta je pred kraj života imao želju koja otkriva kakav je bio čovek
Dodajte Kurir u vaš Google izborVlasta Velisavljević tokom života prošao je kroz glad, nacistički logor, zatvore i Goli otok, ali ni posle svega nije izgubio veru u ljude. Legendarni glumac imao je jednu veliku želju koja mu se nikada nije ostvarila – da poseduje luksuzni hotel u Beogradu i njegova vrata otvori onima koji nemaju gde da odu.
– U Beogradu ima mnogo luksuznih hotela. Meni je želja da imam jedan takav hotel. Tu bih naselio sirotinju. To već liči malo na politiku, ali zamislite dole za najstarije koji se slabo kreću, pa onda idemo po spratovima... Za sirotinju, za stara lica, za one koji nemaju gde. Ja bih takav hotel. Hotel za ljude koji traže utehu – govorio je Vlasta.
Krao jabuke
Iza ove plemenite želje stajao je čovek koji je dobro znao kako izgledaju glad, strah i neizvesnost.
Vlastimir Vlasta Velisavljević rođen je 28. jula 1926. godine u Beogradu, a početak Drugog svetskog rata dočekao je sa porodicom na Dorćolu. U vreme velike gladi, sa dvojicom drugova krao je jabuke namenjene nemačkim vojnicima na Istočnom frontu. Kroz rešetke su ih probadali dugačkim iglama, skupljali u vreće i kasnije prodavali Beograđanima kako bi preživeli.
Nemci su ih na kraju uhvatili. Njegovi drugovi uspeli su da se izvuku, dok je Vlasta početkom 1943. godine, kao tinejdžer, odveden u radni logor Dortmund-Herde u Nemačkoj.
Radio je u fabrici oružja, gde je upoznao nemačkog majstora Bergmana, čiji je sin poginuo na frontu. Bergman mu je donosio hranu, primao ga u svoju kuću i na kraju mu pomogao da pobegne.
– Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda – ispričao je Velisavljević.
Uz pomoć propusnice 1944. godine uspeo je da se preko teritorije tadašnje NDH vrati u Beograd, gde su ga sačekali savezničko bombardovanje, glad i siromaštvo.
Goli otok
Akademiju pozorišnih umetnosti upisao je 1948. godine, ali je njegov život ubrzo ponovo prekinulo hapšenje.
Družio se sa pukovnikom JNA Dušanom Majcenom, koji se izjašnjavao kao staljinista. Vlasta nije želeo da ga izda, zbog čega je 1950. uhapšen i odveden na Banjicu, a zatim na Goli otok, gde je proveo tri godine.
– Neću zaboraviti tu čuvenu ćeliju 17a na Banjici iz koje su me poslali na Goli otok. Bio je to najperfidniji mogući zatvor sa svim sredstvima za mučenje ljudi, a jedna od njih je bila i ta ćelija. Mala, uska, ne možeš da se ispraviš. Delio sam je sa ocem Voje Brajovića, Vukotom, koji je bio vojno lice i izjasnio se za Sovjetski Savez – govorio je glumac.
Dok je bio zatočen, vlasti su vršile pritisak na njegovu suprugu da ga se javno odrekne. Ona je to učinila, a Vlasta joj kasnije nije oprostio.
– Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Nisam hteo da joj oprostim – priznao je svojevremeno.
Supruga se kasnije preudala i otišla u Ameriku. Vlasta se ženio tri puta, a iz drugog braka dobio je ćerku Dubravku.
Zabranili mu pozorište
Kada se 1953. godine vratio u Beograd, njegova kazna praktično još nije bila završena. Zbog političke prošlosti pozorišta nisu želela da ga angažuju, a jedno vreme bilo mu je zabranjeno čak i da prisustvuje predstavama za koje je već kupio ulaznice.
Karijeru je zato nastavio u Mostaru i Tuzli, sve dok mu godinama kasnije nije odobren povratak u Beograd. Postao je jedan od najvoljenijih glumaca Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a u kultnoj predstavi „Buba u uhu“ igrao je više od četiri decenije.
Publika ga pamti i po ulogama u ostvarenjima „Bolji život“, „Tesna koža 2“, „Grlom u jagode“, „Otvorena vrata“, „Mala noćna muzika“, „Nož“, „Klan“ i „Nečista krv“.
Samo ljubav
Iako je imao dovoljno razloga da bude ogorčen, Vlasta je govorio da mržnja truje i čoveka i njegovu okolinu. Zbog toga je do kraja života insistirao na ljubavi, razumevanju i brizi za druge.
– Uvek i samo ljubav. Nikada mržnja. To ne valja. Mržnja truje ljude. Ne samo sebe već i okolinu. To nije dobro. Ljubav je jedinstvena. Kada se dvoje vole, to je ljubav. Jedino ako nemate briga. Imate ljudi koji nemaju para, nemaju šta da jedu, pa im je važnije to šta će pojesti nego ljubav. A kada govorimo o muško-ženskim odnosima, to dođe na kraju kada se sve sredi – pričao je glumac.
Vlasta Velisavljević preminuo je 24. marta 2021. godine od posledica koronavirusa. Sahranjen je tri dana kasnije, na Svetski dan pozorišta, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Video: In memoriam Radoje Čupić