Aleksandar je godinama danju radio u supermarketu, a noću činio najjezivije zločine: Sejao smrt, a onda ga je ona odala
Dodajte Kurir u vaš Google izborMoskva je godinama živela u strahu, dok su se u mračnim delovima Bitsevskog parka nizali jezivi zločini. Ljudi su nestajali bez traga, tela su pronalažena u šahtovima, a policija nije uspevala da otkrije ko stoji iza brutalnih napada.
Ubica je za to vreme živeo potpuno običnim životom.
Radio je u supermarketu, mirno razgovarao sa kolegama i komšijama i ničim nije odavao da se iza njegove neupadljive spoljašnjosti krije jedan od najozloglašenijih serijskih ubica u istoriji Rusije.
Zvao se Aleksandar Pičuškin, ali ga je svet upoznao kao „Ubicu sa šahovske table“. Tvrdio je da mu je cilj bio da ubije 64 osobe – po jednu za svako polje na tabli.
Park pretvorio u mesto smrti
Pičuškin je od detinjstva poznavao svaki zabačeni deo Bitsevskog parka. Upravo je to ogromno šumsko područje na jugu Moskve kasnije pretvorio u svoje lovište.
Žrtvama je prilazio bez pretnji. Nudio im je alkohol, razgovor i društvo, a zatim ih vodio daleko od prolaznika. Kada bi shvatile da su u opasnosti, već je bilo kasno.
Najčešće je birao ljude za koje je verovao da ih niko neće odmah tražiti – beskućnike, usamljene muškarce, starije osobe i one koji su imali problem sa alkoholom.
U početku je tela pokušavao da sakrije u šahtovima i odvodnim kanalima. Kasnije je postao toliko siguran da policija neće uspeti da ga uhvati da više nije ni pokušavao da prikrije zločine.
Prvo ubistvo počinio sa 18 godina
Aleksandar Jurjevič Pičuškin rođen je 9. aprila 1974. godine. Otac je napustio porodicu dok je još bio beba, a odrastao je sa majkom u blizini parka koji će godinama kasnije postati mesto njegovih zločina.
Kao dete doživeo je povredu glave nakon pada sa ljuljaške. Pojedini autori kasnije su tu nesreću povezivali sa promenama u njegovom ponašanju, ali nikada nije dokazano da je povreda bila uzrok njegovih zločina.
Šah je naučio da igra zahvaljujući dedi, jedinoj osobi uz koju je, navodno, osećao sigurnost. Međutim, igra koja mu je u detinjstvu predstavljala utehu kasnije je postala deo jezive simbolike koju je povezivao sa ubistvima.
Prvi život oduzeo je 1992. godine, kada je imao samo 18 godina. Žrtva je bio njegov poznanik Mihail Odijčuk, čije je telo bacio u kanalizacioni otvor.
Posle tog ubistva usledile su godine tišine. A onda je 2001. ponovo krenuo u krvavi pohod.
Nudio im votku, pa ih vodio u šumu
Njegov obrazac bio je zastrašujuće jednostavan. Prvo bi zadobio poverenje žrtve, najčešće uz flašu votke, a potom bi predložio da odu u šetnju kroz park.
Pojedine ljude je navodno pozivao da zajedno popiju piće u znak sećanja na njegovog uginulog psa. Kada bi stigli do udaljenog dela šume, napadao ih je. Jedno od oružja koje je najčešće koristio bio je čekić.
Zločini su se nizali, ali dugo niko nije uspevao da ih poveže. Mnoge žrtve pripadale su društveno odbačenim grupama, pa njihovi nestanci nisu odmah prijavljivani niti su privlačili veću pažnju.
Upravo mu je ta ravnodušnost sistema omogućila da godinama ubija gotovo neometano.
Počeo da ostavlja tela na vidljivim mestima
Kako je broj žrtava rastao, Pičuškin je postajao sve drskiji. Više mu nije bilo dovoljno da ubija u tajnosti. Želeo je da ljudi znaju da neko seje smrt Bitsevskim parkom.
Zbog toga je prestao da skriva tela. Činilo se kao da izaziva policiju i čeka trenutak kada će čitava Moskva čuti za njega.
U javnosti se kasnije pojavila tvrdnja da je svako ubistvo obeležavao na šahovskoj tabli. Nije dokazano da je zaista vodio takvu evidenciju, ali je on sam govorio da je želeo da stigne do 64 žrtve.
Ipak, plan mu je pokvarila žena koja je predosetila da nešto nije u redu.
Ostavila njegovo ime pre nego što je ubijena
Koleginicu Marinu Moskaljovu pozvao je u šetnju u junu 2006. godine. Ona je pre odlaska sinu ostavila poruku sa Pičuškinovim imenom i brojem telefona.
Bio je to trag koji ubica nije očekivao.
Kada je njeno telo pronađeno u parku, istražitelji su pregledali snimke nadzornih kamera u moskovskom metrou. Na njima se videlo da je Marina neposredno pre smrti bila upravo sa Pičuškinom.
Krug se konačno zatvorio.
Policija ga je uhapsila 16. juna 2006. godine. Čovek koji je godinama izgledao kao neuhvatljiva senka odjednom se našao pred dokazima od kojih nije mogao da pobegne.
„Život bez ubijanja bio bi kao život bez hrane“
Nakon hapšenja Pičuškin je počeo da priznaje zločine i istražiteljima pokazuje mesta na kojima je napadao žrtve. Nije iskazivao kajanje. Naprotiv, želeo je da mu se pripiše što više ubistava i da bude upamćen kao najveći ruski serijski ubica.
„Život bez ubijanja bio bi kao život bez hrane“, jedna je od najjezivijih izjava koje su mu pripisane.
Tvrdio je da je ubio više od 60 ljudi i da ga je samo hapšenje sprečilo da „popuni“ svih 64 polja. Ipak, za sve zločine koje je priznao nije bilo dovoljno dokaza.
Osuđen da umre iza rešetaka
Pičuškin je 2007. godine proglašen krivim za 48 ubistava i tri pokušaja ubistva. Osuđen je na doživotnu kaznu i poslat u „Polarnu sovu“, jednu od najozloglašenijih ruskih kaznenih kolonija, u kojoj borave najopasniji osuđenici.
Međutim, ni dve decenije nakon njegovog hapšenja možda nije poznat konačan broj žrtava.
Ruska zatvorska služba saopštila je 2025. godine da je Pičuškin spreman da prizna još 11 ubistava. Ukoliko bi njegove tvrdnje bile potvrđene, razmere krvavog pohoda „Ubice sa šahovske table“ bile bi još strašnije nego što se godinama verovalo.
Video: Obožavao ga je ceo svet, a on postao serijski ubica