SEJŠELI - KAO U RAJU, ALI... Čuvajte se smeđih ptica crne glave, prave su torokuše, ali ni to nije najgore...
Dodajte Kurir u vaš Google izborSletanje na Sejšele je kao silazak u zemlju Petra Pana - Nedođiju. Dok se spuštamo kroz oblake, sve jasnije se vide bajkovita ostrva - „zeleni smaragdi u tirkiznoplavom moru“, kako ih opisuju turističke brošure. Njegovo veličanstvo Indijski okean prostran je i šaren: koliko samo nijansi plave boje postoji! Plićaci rasplamsavaju svetlotirkizne tonove, s visine izgledaju mekano, kao šal koji opasuje zelene tvrđave. Možda je poređenje sa smaragdima tačnije i lepše, ali moj prvi utisak o ostrvu Mahe, dok smo mu se približavali s neba, bio je da gledam u tvrđavu Petra Pana.
S visine, ostrvo Mahe podseća na zgužvani zeleni papir; nabreklo i puno visova, kao da je na silu skupljeno u mali prostor, a htelo bi da se raširi po prostranim vodama, no neke tajne sile u dubini zemlje, visoko na nebu, to ne dozvoljavaju. Dok se približavamo najvećem sejšelskom ostrvu, ono me sve više začuđuje: bele tačkice po strmim zelenim padinama nisu sneg na koji liče (a kojeg ovde nikad nema), već kuće. Život u njima kao da će se svakog trenutka strovaliti u tople okeanske vode, gde deluje prirodnije, jer u beskrajnom plavetnilu prostora ima napretek.
Prepušteno prirodi
Pista se završava gde počinje sitan pesak, koji svojom nežnom belom nijansom savršeno naglašava tirkiznu vodu i doziva da se u nju uskoči, možda direktno sa avionskog stepeništa. Kada bi bilo dozvoljeno, to bi zaista bilo moguće: sleće se tik uz plavu morsku obalu, koja bi se, tako mi barem izgleda, rukom kroz prozor mogla dohvatiti. Nekim putnicima to stvara nelagodu jer se čini da bi nas najmanji nalet vetra odgurao pravo na kupanje, iako uzak travnati pojas zelenila ipak razdvaja sivu pistu od plave vode. S visine ovaj deo aerodroma izgleda kao sivo-zeleno-plava zastava. Sivi beton je, nažalost, postao čovekov simbol širom planete.
Nema mnogo aerodroma na svetu koji imaju sopstvenu plažu. Nakon što sam obavio neophodne formalnosti na aerodromu - iznajmio auto, saslušao nekoliko saveta za vožnju levom stranom i kupio telefonsku karticu, uputio sam se pravo na plažu preko koje smo u niskom letu preleteli tokom spuštanja na Sejšele.
Avaj, nisam znao da je toj plaži izuzetno teško prići! Među hiljadama sejšelskih plaža, ovo je jedna od retkih na koju vlasti ne žele da bilo ko dolazi, pošto preko nje sleću svi međunarodni letovi na Sejšele. Ali po zakonu su plaže javno dobro „sve do linije dokle dopire najviša plima“ i pripadaju svima. Niko ne može kupiti ili posedovati sam pesak koji zapljuskuje more, i zato je bilo protivzakonito da se plaža ogradi i stavi u bezbednosnu zonu sa zabranjenim prilazom. Umesto da krše zakon i nasilnim putem sprečavaju pristup, vlasti su se dosetile lakšeg rešenja: ostaviće to prirodi. Jednostavno, neće do nje probiti pešačke staze. Tako oni najuporniji moraju da se probijaju kroz gusto šipražje. To su obično avijatičari i posmatrači aviona, a uz njih i moja malenkost. Veoma blizu plaže nalazi se ograda obezbeđenja zone. Avioni ovde nadleću u poslednjoj sekundi pred sletanje, svega 15 do 30 metara iznad tla. Jasno vidim početak piste, udaljene svega 150 metara. Bio sam zaprepašćen kada je nada mnom preleteo veliki avion: zaklonio je čitavo nebo iznad mene! Vibriralo mi je celo telo od huka mlaznjaka, a snažan udar vetra koji je izazvala letelica umalo me nije obalio u pesak. Taman sam se osvestio kad je, na mestu gde se činilo da nikog nema sem aviona na nebu, iz šumarka prišao policajac da mi proveri dokumenta. Već prvog sata na Sejšelima saznao sam na koju plažu nikako ne treba zalaziti, iako je to, kažu, „jedno od najlepših mesta na svetu za fotografisanje velikih aviona dok sleću preko tirkiznog mora“. Meni nije jasno kako se toliko blizu avionu u sletanju može ostati dovoljno stabilan da se bilo šta snima ili fotografiše...
Izuzetno agresivna
Nadomak plaže otvara se prelepa uvala s kristalno čistom intenzivnom zelenom površinom, nalik tečnom žadu. Na stubiću uz obalu stoji smeđa ptica crne glave, sa upečatljivom žutom pegom oko očiju, te jarkožutim kljunom i nogama, kao i s nekoliko belih linija na krilima i repu. Tu ima još ptica, ali ova mi je najbliža i znatiželjno me posmatra. Svidela mi se, pa odmah u nju upirem kameru svog telefona, a ona kao da mi se nasmešila.
„Zdravo“, kaže mi ptica na savršenom engleskom, da bi zatim zazvonila kao telefon, zapištala kao alarm automobila i zalajala na mene kao pas! Sve to je protkano kombinacijom oštrog, metalnog škripanja i melodičnih piskavih zvižduka. Nešto dalje čuje se njen parnjak kako grgulja, dubokim tečnim zvukom. Od uzbuđenja ispustih telefon! Graknuo sam na nju da je oteram, kao da sam đavola pred sobom video. Dugo sam se plašio da to bilo kome ispričam, jer mi je samom to što sam čuo izgledalo neverovatno: mora da mi se samo učinilo!
Da je to ipak istina, uverio me je kasnije jedan Sejšelac, koji je odbijao da priča u prisustvu ptica:
„Ne znaš ti njih, može da se dogodi da sve što ti kažem, razglase!“
Tako sam saznao da sam se sreo oči u oči s pravom torokušom i putnikom-zločincem. Na Sejšelima je to invazivna vrsta iz Azije, koja je stigla trgovačkim brodovima iz Indije, i to preko Mauricijusa. Nastanili su je zemljoradnici jer uspešno istrebljuje štetočine, pa je služila kao prirodna zaštita na plantažama kokosa i kafe. Odomaćila se i brzo razmnožila, a karakter joj je i te kako nezgodan. Izuzetno je agresivna, ali krije jedan poseban talenat: apsolutni je svetski šampion među životinjama po sposobnosti pamćenja zvukova. Deo mozga zadužen za tu veštinu neverovatno joj je razvijen, pa je na Sejšelima veoma opasno u divljini ogovarati ili pričati tajne. Nikad se ne zna koja ptica će to čuti, zapamtiti od reči od reči, nekad i čitave rečenice, i zatim ih recitovati po okolnim selima kao najgora torokuša! Kad bi se na tome zaustavile, šteta bi još bila mala. Međutim, u sumrak se ptice okupljaju da na drveću prenoće s porodicom i prijateljima. Nekad se na jednom stablu okupe na stotine pernatih brbljivica. Pred spavanje se, naravno, site ispričaju, razmene mišljenja i nove zvukove, pa se koliko sutradan celo jato može razleteti po ostrvu krešteći na sav glas šta je to njihova prijateljica čula u strogoj tajnosti!
Da sve to bude još čudnije, majne nemaju glasne žice! Fleksibilnim mišićima slojevito kombinuju i menjaju zvučne frekvencije i tako oponašaju tajne koje su čule od sejšelskih komšija.
No, na majne su se ljudi odavno navikli, ali druga bića u prirodi s njima imaju mnogo opasnije sukobe. One su izrazito teritorijalne, a kad se zaljube, kao da potpuno polude, dobijaju ekstremnu snagu. Možda zbog ljubomore, tek bez očiglednog razloga ubijaju ženke drugih vrsta. Partnera i svoj dom brane po cenu života, često napadajući mnogo veće životinje. Drugim pticama razbijaju i jedu jaja, proždiru tek ispiljene ptice drugih vrsta i preotimaju im ušuškane šupljine u drveću da tu načine svoja ljubavna gnezda. Na malenim Sejšelima svako drvo je dragocenost, a svaka rupica - pravo bogatstvo! Ne zna se da li je veća otimačina za kvadratima u gradu ili centimetrima u drvetu... Kad mi je prijatelj, biolog, pričao o šteti koju majne prave, nisam mogao da verujem. Jedu korov, pa seme izbacuju kroz izmet širom ostrva, što dovodi do bujanja korova koji guši endemsko rastinje. Oštećuju drveće, uništavaju useve, otimaju hranu drugim životinjama, prenose bolesti... Zato država ulaže milione da smanji njihov broj. Bio je pravi podvig uloviti više od hiljadu sto majni da bi se maleno ostrvo Denis u potpunosti očistilo od ovih ptica! Budući da su izuzetno društvene, lovci su ih najlakše hvatali tako što u kavez stave živu majnu, pa druga doleti da sa njom čavrlja i tako sama upadne u zamku. No, ptice su vrlo brzo shvatile šta im ljudi spremaju, pa su najlukavije jedinke izbegavale kaveze. Specijalni lovci su ih nedeljama tražili po gustom rastinju dok ih nisu sve eliminisali preciznim oružjem.
Prva sejšelska plaža
Jedna obična smeđa ptica čiji pogled i blizina me obradovaše, dok nije pustila zvukove koji su me zaprepastili, pokazala se kao najveći kriminalac na Sejšelima. Tako topao pogled, tako graciozan izgled... Koliko je teško spoznati prirodu životinje, a kamoli čoveka!
Bila je ovo moja prva sejšelska plaža. Saputnica me je sačekala u kolima jer joj se nije izlazilo po vrelom danu, a i tvrdi da su sve plaže iste. Već na ovoj prvoj znao sam - svaka je potpuno drugačija. Umesto po muzejima, kojih ovde gotovo da nema, rešio sam baš na prvoj, aerodromskoj plaži da na Sejšelima proučavam ono čega ima na svakom koraku, a to su plaže. Nisam mogao da pretpostavim koliko tajni se krije pod sejšelskim suncem i peskom.