"Ljudi umiru, filmovi ostaju večno mladi" Ispovest legende sedme umetnosti Predraga Perišića, scenariste kultnog ostvarenja "Ljubavni život Budimira Trajkovića"
Dodajte Kurir u vaš Google izborPrvi laureat Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, scenarista kultnog ostvarenja "Ljubavni život Budimira Trajkovića" i serije "Policajac sa Petlovog brda" i dugogodišnji profesor filmske dramaturgije na FDU Predrag Perišić obeležio je domaću kinematografiju pričama o običnim ljudima, njihovim snovima, ljubavima i pokušajima da pronađu sreću u nesavršenim vremenima. Pola veka kasnije njegov prvenac i dalje živi među publikom, dok Perišić ovih dana predstavlja novi roman "Beograd se budi", objavljen u izdanju "Vukotić medije". Radnja je smeštena u septembar i oktobar 2000. godine, u vreme velikih društvenih previranja i narodnog bunta, ali ovo nije istorijski roman, već priča o ljudima, ljubavi, nadi i slobodi u vremenu koje je bilo sve samo ne jednostavno. Za Perišića, književnost i film nisu suprotstavljeni svetovi, već dve velike ljubavi, uz televiziju i pedagogiju, koje čine četiri stuba njegovog umetničkog rada. Za Kurir pred večerašnji početak Festivala filmskog scenarija govori o knjizi, prvoj festivalskoj nagradi, tajni dugovečnosti "Budimira Trajkovića", velikim glumcima s kojima je radio, značaju dobrog scenarija, svom profesorskom radu, ali i o tome šta bi danas poručio mladim scenaristima.
Kada biste morali da birate između književnosti i filma, šta vam je bliže, šta biste izabrali?
- To je kao da me pitate koje od dvoje dece više volim! Volim ih isto i jedno i drugo. Ako pokušam sebe da definišem kao umetnika, moja umetnička ličnost oslanja se na četiri stuba: televiziju, film, književnost i pedagogiju. Kao četiri strane sveta.
Godinama ste radili na RTS.
- Proveo sam više od trideset godina na televiziji, osmislio i realizovao više stotina raznih emisija, i dobrih i loših: "Maksimetar", "Od glave do pete", "Obraz uz obraz", "Igre bez granica", "Sedam plus sedam" i druge.
Šta je ono što vas je filmu uvek iznova privlačilo?
- Film je oduvek bio moja ljubav, moja radost i moja muka. Glavni junaci mojih filmova su ljudi iz našeg okruženja, iz našeg komšiluka, ljudi koje svakodnevno srećemo, ljudi koji imaju snove, želje i planove za budućnost. Imao sam sreće da radim sa izuzetnim glumcima kao što su Ljubiša Samardžić, Milena Dravić i Bata Živojinović. Njihova dobrota i plemenitost prenosile su se i na publiku. Zato su bili toliko voljeni i popularni.
Shvatio sam da je uspešan film onaj u kom je ekran nabijen emocijama, bilo da je reč o komediji bilo o drami. Film je, u stvari, želja da se ostvari nemogući san. I kasnije sam se u svojim filmovima trudio da taj motiv uvek bude prisutan. Nešto želimo što se teško ostvaruje. Neverovatno uvek juri za nemogućim i nikad ga ne stigne.
Dušan Matić, naš poznati pesnik nadrealista, kaže: "Mi ne živimo ni sa lepotom ni sa istinom, već sa drugim ljudima." Pisac preuzima njihove navike, njihov način govora i njihove drame i to pretače na filmsko platno.
Iz filma ste prešli i u književnost. Šta vas tera da pišete?
- Godinama pišem i objavljujem kratke priče u dnevnom listu Politika. Objavio sam dve knjige kratkih priča - "Od smeha do suza" i "Boli me duša". Kad me zaboli duša, ja pišem priče... i bol prođe. Odnesu ga reči, sećanja na neke drage ljude, na neka lepa mesta kroz koja smo prolazili u životu, na zagrljaje, ustreptala tela na morskoj obali, dečji osmeh, prvi poljubac, majčin zagrljaj...
Objavio sam do sada dva romana: "Senke uspomena" i "Beograd se budi". "Senke uspomena" su realizovane i kao film s Batom Živojinovićem u glavnoj ulozi.
"Beograd se budi" je vaš novi roman.
- "Beograd se budi" je nedavno izašao iz štampe u izdanju izdavačke kuće "Vukotić medija". To je roman o ljubavima iz mladosti koje sanjamo kada ostarimo. Radnja se događa u septembru i oktobru 2000. godine, u doba velike narodne pobune protiv tadašnjeg političkog režima. Roman je umetničko viđenje događaja i ljudi tih godina. To nije istorijski roman. Ivo Andrić je napisao: "Istorijskim događajima pisac dodaje nešto od literature, a literaturi istorijske činjenice."
"Beograd se budi" je roman o ljubavi koja se rađa u surovim vremenima devedesetih godina. Ljudi žive između očaja i nade, a ono što je najtragičnije jeste to što njihovim životima i sudbinama upravljaju neki drugi, a ne oni sami. Život ima svoju svetlu i svoju tamnu stranu. Život dobija vrednost kroz patnju. Ali je ljubav za slobodom iznad života. Ljubav je u ovoj knjizi iznad nesreća i patnji. To je trenutak lepote i zanosa u mračnim i zlim vremenima. Dva bića se vole iako znaju da ta ljubav ne može da traje i da će se ugasiti s prvim zracima zore. Nesrećni su, ali i srećni jer su proživeli ljubav van vremena i prostora. Ljubav koju više niko ne može da im uzme. I ako su razdvojeni, ona će živeti u njima do kraja života.
Druženje sa Predragom Perišićem:
Ove godine Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji slavi pola veka. Vi ste čovek koji je tu istoriju započeo, kako se danas sećate prvog festivala?
- Na prvom Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji 1976. godine, pre 50 godina, prvom nagradom za scenario nagrađen je film "Ljubavni život Budimira Trajkovića", koji sam pisao zajedno sa svojim dugogodišnjim saradnikom Milanom Jelićem. Mi smo tada bili mladi dramaturzi i to je bio naš prvi scenario. Na festivalu su učestvovali u to vreme veliki i poznati reditelji: Živojin Pavlović s filmom "Hajka", oskarovac Dušan Vukotić s filmom "Akcija stadion", Aleksandar Đurčinov s filmom "Ispravi se, Delfina", Goran Marković s filmom "Specijalno vaspitanje" i drugi. Na veliko iznenađenje svih prisutnih i radost dobitnika, nagradu je dobio "Budimir Trajković". To je bila nagrada koja me je obeležila za ceo život i odredila moj životni put. Moj stvaralački rad je od tada bio posvećen filmu.
"Ljubavni život Budimira Trajkovića" i danas se emituje i okuplja publiku. U čemu je tajna njegove dugovečnosti?
- Neki filmovi brzo padnu u zaborav, a neki se godinama prikazuju na malim ekranima. Ljudi dolaze i odlaze, filmovi ostaju. Ljudi umiru, filmovi žive. Mi starimo, filmovi ostaju večno mladi. Film "Budimir Trajković" se neprekidno 50 godina vrti po raznim kablovskim kanalima i to je najgledaniji film u istoriji naše kinematografije. Svakog dana film se emituje na nekom TV kanalu.
U čemu je tajna uspeha "Budimira Trajkovića"? Odgovor je veoma jednostavan. Pre svega u izboru teme: odrastanje, prva ljubav - to je svima blisko. I drugo, u mojim filmovima nema negativnih junaka. Svi su pozitivni, tako da se publika lako identifikuje s junacima filma. Ta nagrada na prvom festivalu nekako je i odredila moju karijeru i usmerila me ka pisanju za film.
Posle tog prvog uspeha usledili su brojni scenariji. Koji biste deo tog puta posebno izdvojili?
- Kasnijih godina napisao sam scenarija za filmove "Nije lako sa muškarcima", "Policajac sa Petlovog brda", "Rad na određeno vreme", "Senke uspomena", "O životu i o smrti", koji govori o bombardovanju Televizije Beograd, i još dosta filmova. Često sam bio na festivalu u Vrnjačkoj Banji, držao seminare, razgovore i drugo. Ali ta prva nagrada na prvom festivalu ostaje za sva vremena u duši i sećanju!
Šta je, iz vašeg iskustva, suština dobrog filmskog scenarija?
- Rene Kler, poznati francuski reditelj, jasno je formulisao da se filmski scenario približava pozorištu po strukturi, a romanu po formi. Jer film nije ni snimljeno pozorište niti roman za čitanje. Filmski scenario mora da uzme ono najbolje i od pozorišta i od literature.
Uvek je postojalo saznanje kod autora o značaju filmskog scenarija. Sve počinje od belog, praznog papira, na kojem vi ispisujete svoje viđenje budućeg filma. Vi ste kao pisac prvi i gledalac i kritičar tog budućeg filma. Dok pišete scenario, film se vrti u vašoj glavi, vi ste prvi koji procenjuje vrednost i zanimljivost tog budućeg filma. Pisati scenario je mnogo više od "pisanja". U svakom slučaju, to znači pisati drugačije. Pisati slike, poglede, šumove, muziku. Često ponavljam, ali mislim da nije loše čuti ponovo: "Od dobrog scenarija može da ispadne loš film, ali od lošeg scenarija ne može da se napravi dobar film."
Kao profesor filmske dramaturgije na FDU radili ste s generacijama mladih autora. Koliko ste ponosni na njihove karijere?
- Bio sam redovni profesor filmske dramaturgije na FDU. Veliki broj uspešnih mladih filmskih i TV scenarista bili su moji studenti. Jako sam ponosan na njihov rad.
Danas živimo u vremenu u kojem televizija i digitalne platforme dominiraju. Da li se plašite da će film izgubiti svoju posebnost?
- Živimo u vreme veoma agresivne televizije. Kada su novinari pitali Bernarda Bertolučija da li se plaši da će televizija uništiti film, Bertoluči je odgovorio: "Možda sam idealista, ali i dalje mislim da je bioskop katedrala u koju svi idemo da sanjamo zajednički san."
Šta biste danas poručili mladim scenaristima koji tek počinju?
- Moja poruka mladim piscima: Drage kolege, dok budete pisali nove filmske scenarije, setite se misli Albera Kamija: "Umetnost je pobuna umetnika protiv stvarnosti."
Gordan Mihić je najveći majstor filmskog scenarija na ovim prostorima
Kad govorimo o scenaristima koji su obeležili domaću kinematografiju, koga biste izdvojili kao uzor generacijama koje su došle posle njega?
- Mislim da je značajno da se ovog trenutka prisetimo verovatno najpoznatijeg filmskog scenariste Gordana Mihića, jer se može reći da smo svi mi mlađi scenaristi onoga vremena izašli iz njegovog šinjela. On je sigurno najveći majstor filmskog scenarija na ovim prostorima. Setimo se filmova "Vrane", "Kad budem mrtav i beo", "Pas koji je voleo vozove", "Balkan ekspres" i mnogih drugih.