"Nije bio alkoholičar" Voja Brajović razbio najveću zabludu o Paji Vuisiću i otkrio njegovu najskriveniju tajnu, a ovako je nadmudrio Batu Živojinovića
Dodajte Kurir u vaš Google izborJedan od centralnih događaja Somborskog filmskog festivala bilo je uručenje nagrade "Ernest" čuvenom glumcu Vojislavu Brajoviću za izuzetan dosadašnji i budući doprinos filmskoj umetnosti. Velikan srpskog glumišta, koji je tokom bogate karijere ostavio upečatljiv trag u pozorištu, na filmu i televiziji, družio se s novinarima nakon uručenja priznanja u okviru programa "Espreso u 11". Razgovor je vodio novinar Radio-televizije Vojvodine i reditelj Goran Vukčević. Brajović je govorio o nagradama, radu, slavi koju je stekao kao mlad glumac, susretima s velikanima poput Ljube Tadića, Pavla Vuisića i Bate Stojkovića, ali i o tome šta zapravo znači biti umetnik. Posebno emotivno govorio je o kolegama kojih više nema i vremenu u kojem su nastajale neke od najznačajnijih domaćih serija i filmova.
Nagrada "Ernest" stigla je kao još jedno veliko priznanje za vašu karijeru.
- Glumac koji radi sve više voli da radi. Kad počne da se žali da previše radi, on se zapravo hvali. To je naša boljka: "Užasno mi je teško, radim ovo, pa ono, čekam još ovaj posao..." A zapravo se time hvalimo. Čapek je jednom rekao da, ako neko želi da se bavi ovim poslom, treba ga sklopljenih ruku moliti da to ne čini. Ali ako neko to toliko žarko želi, neka ispita svoje disanje, glasovne mogućnosti i sve ostalo. Kroz sve te muke prolazi glumac koji igra, a kroz mnogo veće muke prolazi onaj glumac koji ne igra. Tako da je odgovor jednostavan, ja uspevam s radošću.
Da li nagrada za životno delo na neki način predstavlja i podsećanje na prolaznost?
- U šali kažem da bi mi bilo lakše da sam je dobio posthumno. Tada ne bih morao da odgovaram na ovakva teška pitanja i da budem pametan. Naravno da svakom čoveku prija kad čuje da se o njegovom radu govori lepo. Ali, realno govoreći, nagrade su jedina prava plata za ono što umetnik radi. Bilo da je pesnik, slikar, glumac ili neko drugi ko se bavi umetnošću. To je razlog da čovek bude zadovoljan što je radio taj posao. Da može mirno da kaže: "Dobro, ja sam odradio ono što sam radio. Radio sam. Vi ste to priznali. Evo, priznajem i ja to."
Često se govori o tome da glumac tek s godinama dobija prave prilike. Koliko se vaš odnos prema glumi promenio tokom decenija?
- Kad govorimo o mladosti, mislim da je to pitanje razvoja svesti. Čovek može i u šezdesetim ili sedamdesetim godinama da ostane mlad u onom najvažnijem smislu. Pogledajte Miru Banjac, Renatu Ulmanski, Branku Petrić... Kod velikih umetnika ne oseća se ta fizička klonulost, već odgovornost prema sopstvenoj fizičkoj spremnosti da se upuste u ulogu. Sve iz bojazni da nekoga ne razočaramo. Kad nešto igram, uvek postoji pitanje da li sam se obrukao i da li sam nekoga razočarao. Glumac mora da bude umetnik. Svaki čovek može nešto da odglumi, u tome nema nikakvog problema. Pitanje je gde je umetnost, gde je ono što ga čini umetnikom, jedinstvenim i neponovljivim. Ono što mogu Zoran Radmilović, Bata Stojković ili Ljuba Tadić - ne može niko. Možda neko može drugačije ili bolje, ali ne može isto. Gluma nije nešto što se može reprodukovati, imitirati ili oponašati.
Veoma rano ste počeli da radite s velikim glumcima. Kakav je bio susret mladog glumca s Ljubom Tadićem?
- Imao sam 19 godina kad sam radio s Ljubom. Sećam se jedne situacije kad sam igrao s maskom Minotaura u "Odbrani Sokrata". Imao sam kaširanu glavu bika i čekao svoj deo predstave. Ljuba me je sreo na ulici i pitao: "Gde si pošao?" Rekao sam da sam tu, a on me je pitao da li sam ručao i odveo me je na ručak gde su bili mnogi značajni ljudi. Kasnije sam shvatio da me je Ljuba na neki način odabrao.
A Pavle Vuisić? O njemu se često stvarala slika čoveka koji je spontano ulazio u uloge. Vi ste ga, međutim, poznavali izbliza.
- Paja nas je strašno učinio zahvalnim jer se radovao što je s nama. On, kome se teško moglo prići, s razlogom. A onda se radovao što je s nama i to nas je činilo veselim. Mi smo svaki dan pravili razne šale. Paja je bio nenadmašan. Ljudi obično misle da su njega izvukli iz kafane. Ne. Paja je bio veoma studiozan glumac i, naravno, vrhunski intelektualac, pre svega zato što je mislio svojom glavom. Sećam se da smo u "Šeširu profesora Koste Vujića" imali scenu u kojoj ja sviram violinu, a Caci Mihailović peva. Paja nas je vraćao 15, 16 puta. Nije bio nezadovoljan kako sviramo, već kako nas on sluša.
Šta vam je tada rekao?
- "Znaš šta, žena i ja nemamo dece, kuća nam se istopila. Ali postoje neka deca koja sada mene vole, vole to što radim. Neću da se razočaraju kada odrastu." To je veliki stepen odgovornosti.
Kako su se snimali "Optisani"
"Otpisani" su vas kao mladog glumca pretvorili u jednu od najvećih zvezda tadašnje Jugoslavije. Kako ste se nosili s tolikom popularnošću?
- Borio sam se. Slava je divna prilika da čovek poludi i izgubi razum. Meni se dogodila jedna od najboljih lekcija koje sam dobio. Bio sam mlad član Jugoslovenskog dramskog pozorišta i popularnost je već bila ogromna. Jednog dana ulazi Milivoje Živanović, velika legenda. Svi ustaju da mu pomognu, a on pita: "Ko je ovaj mladić?" Kažu mu: "Naš mladi kolega Voja Brajović." A on odgovara: "Nikad čuo." To sam zapamtio za ceo život. To mi je bila najbolja škola. Nemoj da pomisliš da si nešto zato što si popularan. Ti tek treba da dođeš do nečega i da znaš da je to vredno. Ne moraš ti da znaš, nekad drugi znaju da je to vredno.
Koliko su vam "Otpisani" promenili život?
- Dobio sam na hiljade pisama, a ni na jedno nisam odgovorio. Mislim da sam samo jedno sačuvao. Popularnost je bila ogromna, ali mi nismo bili bogati. Gagi i ja smo za te dve-tri godine potrošili sve pare koje smo imali. Nije bilo da nismo imali šta da jedemo, kako se danas ponekad priča, ali producenti su često gledali da te zakinu i da ti ne daju ono što ti pripada.
A koliko je publika bila vezana za likove iz serije?
- Toliko da su producenti shvatili da bi bila velika greška da svi poginemo. U početku je bilo zamišljeno da svi stradamo, jedan po jedan. Onda su shvatili da publika to neće prihvatiti i ostavili su nas da preživimo. Tako je nastao i "Povratak otpisanih". To danas ne bi moglo da se snimi na isti način. Avioni, kamioni, telefoni, gorivo - sve je to tada bilo na državnom budžetu. Danas sve to mora da se plati.
Imali ste priliku da radite i s Batom Živojinovićem. Koliko je on bio drugačiji glumac nego što se činilo publici?
- Kritičari i analitičari često nisu razumeli šta Bata igra u "Povratku otpisanih". On je bio samostalni buntovnik, čovek koji ima svoj rat. Sećam se scene u kojoj je trebalo da mi kaže: "Slušaj ti, napuderisani..." Nije bilo to u scenariju. Ja sam znao da će ta rečenica ostati zauvek vezana za mene. Zato sam, dok smo pripremali kadar, podmetao cigle i kamenje pod noge da budem viši od njega. On je viši od mene desetak centimetara, ali kad je rekao "Slušaj ti, napuderisani", gledao sam ga odozgo.
Igrali ste brojne istorijske ličnosti. Kako pristupate liku kad publika već ima formiranu sliku o njemu?
- To je uvek problem. Ljudi imaju stereotipe i očekuju da istorijska ličnost bude upravo onakva kakvu su je zamislili. Kad sam igrao Vuka Brankovića, tada još nije bila izvršena njegova rehabilitacija u javnosti. Otac me je pitao šta igram. Kad sam rekao Vuka Brankovića, nastala je tišina. Ali istorijski nikad nije dokazano da je Vuk Branković bio izdajnik. To me je dodatno osokolilo. Glumac mora da pronađe čoveka, a ne samo etiketu. Zato mi je važno da razumem lik i da ga ne igram onako kako publika očekuje.
Ove godine se obeležavaju godišnjice rođenja nekoliko velikana domaćeg glumišta. Kad ih se danas setite, šta vam prvo pada na pamet?
- Cica Perović je bio nešto čudesno. Imao sam sreću da ga gledam u "Ko se boji Virdžinije Vulf". Bio je genijalan glumac. Kad se razboleo, posetio sam ga u bolnici. Samo mi je rekao: "Zašto niko ne dolazi?" Bilo mi je strašno žao što je bio tako usamljen. Stevo Žigon je bio veliki majstor i velika energija. Imao sam sreću da ga vidim kao mlad glumac. Radio je Puškinove jednočinke i bio je izuzetno precizan u jeziku. To je bilo fascinantno iskustvo.
Da li smo dovoljno svesni veličine ljudi koje smo imali?
- Nažalost, često se stidimo svojih vrednosti. Za Cicu Perovića su govorili: "Bio je takav jer je imao tumor na mozgu", a za Paju Vuisića: "On je alkoholičar, uzeli su ga iz kafane." To su besmislice. Mi se stidimo svojih velikana, tražimo im mane i izmišljamo ih.
Kad biste danas morali da izdvojite jednu lekciju koju ste naučili tokom svih tih godina, koja bi to bila?
- Da ne pomislite da ste nešto zato što ste popularni. I da nikad ne zaboravite da glumac mora da bude umetnik. Popularnost prođe. Posao dođe i prođe. Nagrade dođu. Ali ostaje ono što ste kao umetnik uspeli da uradite i ono po čemu će vas ljudi pamtiti.
Bonus video: Voja Brajović recituje poeziju