Verovatno će biti i and counting. Ali to nije naša tema.
Naša tema je pitanje od 1.000.000 koje mi novinari opozicionih novina redovno postavljaju u intervjuima, koje glasi: zašto moja neznatnost retko, mlako ili nikako ne kritikuje Aleksandra Vučića.
Novinari ne greše, doista retko, mlako il čak nikako ne kritikujem Vučića. Zašto to ne činim, višekratno sam objašnjavao, ovoga puta ću to objasniti baš onako sistematski, uz napomenu da sam Vučića retko, mlako ili nikako kritikovao i dok je Famozno izlazilo u Danasu, gde je svaka Visoka kritika bila dobrodošla (i očekivana).
Više je razloga zašto retko, mlako ili nikako ne kritikujem Vučića. Razlog prvi: Aleksandar Vučić nije izneverio nijedno od mojih očekivanja. Otkako se uspentrao na vlast, radio je upravo ono što je godinama govorio da će raditi, a u nekim se stvarima pokazao bolje nego što sam od njega očekivao. What You Go Was What You Saw. Ako je neko očekivao nešto drugo - npr. „bolji život „- taj se zajebao u računu.
Hajde sad da Vučićevo uspentravanje na vlast sagledamo s matematičke strane; i to će reći ponešto o mom nekritikovanju Visokog Mesta. Ako AI ne laže - a ne vidim zašto bi lagala - uočio izbora 2012. Vučić je imao rejting 17%, a SNS između 27% i 34% podrške (valjda u zavisnosti od toga koliko ko podmiti agencije za istraživanje javnog mnjenja).
S takvim rejtinzima i procentima se ne osvaja apsolutna vlast. Što će reći da je u Vučićev i SNS-ov glasački rezervoar odnekuda „sa strane“ dosuto onoliko glasova koliko je bilo potrebno za pobedu. Među njima je sigurno bilo i glasova takozvanih građanista koji su - motivisani drevnom srpskom psihologijom „samo da ovaj ode“ - glasali za Vučića u nadi de će im životi biti „bolji“, pa su se, kad su dokonali da su se zajebali u računu, odali „kritici“.
Ti i takvi glasovi, plus glasovi „belih listića“, plus Koštunica, koji je u drugom krugu svom članstvu i simpatizerstvu savetovao da glasa za Tongu Nikoliča, obrni-okreni SNS je dobio izbore vrlo tesno, sa osamdeseak hiljada glasova prednosti.
Iako pasivizirani član DS-a, moja neznanost je 2012. glasala za Tadića jer je mislila - pa se i ona zajebala u računu - da Tadića ima smisla kritikovati. Ista neznatnost je, međutim, sasvim sigurna, iako to, naravno, ne može dokazati, da bi Tadić, da je javnost na njega izlila 10% kritika koje izliva na Vučića, sigurno promenio štošta u svojoj politici.
Razlog drugi zašto retko, mlako ili nikako ne kritikujem Vučića. Za razliku od nekih o kojima ću u sutrašnjem nastavku - među kojima nije bio Tadić, iako u intervju (mojom ili štamparskom) greškom piše da „nije bio neumešan“ - Vučić nije ni na koji način bio umešan u pripreme i organizaciju streljanja Zorana Đinđića. Nastavak u sutrašnjem broju. Dosta je u svakom danu kritike njegovog bezumlja.