Iz gorenapisanog sledi da „kritika“ nije kukumavčenje, popljuvavanje, pičkaranje, majke jebanje itd., već ono što na grčkom izvorno i znači - što će reči, rasuđivanje, razdvajanje istinitog i lažnog i razlučivanje dobrog od lošeg.
Naravno da se politička kritika ne može zasnivati na kantovskim principima - previsoka je to filozofija - ali bi se svaka kritika, pa i politička - pa čak i srpska politička kritika - morala zasnivati na pomenutim principima (raz)umnog rasuđivanja umesto na impulsima guzice.
Guzica - pogotovo srpska guzica, pogotovo kad dobije po guzici - uspeva da se vine do spoznaje da nešto nije dobro - npr. pendrek po guzici - ali po prirodi guznih stvari nije u stanju da se rasuđivanjem vine do saznanja zašto joj se dogodilo to što nije dobro, a još manje do saznanja kako da ubuduće izbegne to loše što joj se dogodilo. Guzica je dobra samo za sedenje i sranje. Kraj priče. Avaj, u Srbiji guzica - u najširem značenju reči - vodi glavnu reč.
Ovo je čika Sveta Zmaj napisao za daleko neko pokolenje, sada se obraća trenutno živućoj klijenteli, kojoj već treći dan objašnjava zašto malo, mlako ili nikako ne kritikuje Visoko Mesto. Bezbroj je, kako rekoh, razloga, neke sam naveo, neke ću tek navesti, neki će ostati nenavedni, ali ne i jedan od glavnih razloga nekritikovanja, a taj je da su Visoka Ideologija i Visoko Mesto apsolutno neprijemčivi za kritiku, čak i dobronamernu i razložnu, da ne pominjem dominatnu i napušavačku.
Ali, hajde, stavimo ruku na srce, razmislimo, pa recimo: zar 96% ovdašnje populacije - svaka podudarnost s procentom nedavača podrške Đinđiću je slučajna - takođe nije apsolutno neprijemčivo i za najdobronamernije kritike, uvredljive da ne pominjem. To je tzv. srpski inat. E pa dobro, isterali smo inat.
Pisac hoće da kaže sledeće: Visoko Mesto se ne bi uspentralo na vlast - ili bi, ako bi se i uspentralo, drugačije postupalo - i ne bi na vlasti ostalo ovoliko dugo, da je antiprotivnički tabor bio (i ostao) prijemčiviji za - nota bene: dobronamerne kritike, umesto što dobronamerne kritičare „kanceluje“ - u boljem - ili ih proglašava „saradnicima/plaćenicima nenarodnog režima“, u gorem slučaju.
Može biti da bi gorepotpisana neznatnost češće - da ne kažem baš brže, jače, bolje - kritikovala Visoko Mesto, da je na počecima Visokog Carstvija po ulicama i kafanama nisu presretale personae dramatis - za koje je pouzdano znala da su činjenjem ili nečinjenjem veoma doprinele Visokom Usponu - koje su pravile pitanje: a da zašto ja nedovoljno, retko, mlako kritikujem Visoko Mesto. Šta sam odgovarao postavljačima takvih pitanja, o tome se obavestite u sutrašnjem izdanju Kritike... već nečega.