Ne znam šta advokata - i mnoštvo drugih drvenih i budžaklijskih advokata (i advokatica) - navodi da u grotesknom samoprecenjivanju sopstvenog značaja, a sasvim u radikalskom maniru govore - iako znaju da tome nije tako - da moja neznatnost podršku Vučiću „daje“ u ezopovskim i metaforičnim formama, umesto da to učini eksplicitno zbog straha da će advokat Stojković imati loše mišljenje o njoj ili da će, daleko bilo, završiti kao prilog u Bećkovićkinom „Utisku nedelje“.
Lepo je rekao „bosancuk“ u komentaru ispod prethodne Stojkovićeve kritike mojih kritika: „Gospodine Stojkoviću, možda je Basara malo pretežak pisac za vas, da probate vi nešto lakše. Miodrag Majić, recimo, ima dosta dijaloga, lakše se prati, a i kolege ste.“ „Bosancuk“ je potrefio sredu, Stojković nema „visinu“ - a ni volju - da pojmi šta ja pišem. A zašto to pišem u Kuriru, to neka pita deo redakcije lista Danas, koji je nedavno preprodat.
Jer kad bi se samo malo udubio, Stojković bi shvatio da većina kolumni koje objavljujem nema mnogo veze s politikom, pogotovo ne s dnevnom, pa čak ni s političkom filozofijom, da su ta pisanija - koja mi služe i kao građa za romane - novinskom formatu prilagođeni ogledi iz filozofije i teologije istorije, koje se - svaka na svoj način - bave istraživanjem skrivenih (previđenih, zaboravljenih) uzroka koji su zakonomerno doveli da nekog sranja u sadašnjosti.
Nego, da ja pređem na stvar. Teorija o nedužnim - umal’, grešna mi duša, ne napisah „golorukim“ - društvima koja ni luk jela ni luk mirisala iznebuha potpadaju pod vlast zlih diktatora odavno se više ne uzima ozbiljno u ozbiljnijim delovima sveta. Vodeći istoričari, sociolozi i politički filozofi odavno stoje na stanovištu - na kome pod njihovim uticajem i ja stojim - da se društva ni u kom slučaju ne mogu izuzeti od odgovornosti za situacije u kojima se nađu.
Advokat Stojković uzima moju - u svetu odavno neupitnu - tezu o suodgovornosti nacija za sranja u koja zapadaju kao (pretpostavljam tendenciozono) „snižavanje inteligencije fanova“ (valjda mojih) i „aboliranje“ Vučića.
Ne znam šta je Stojkoviću sporno u mojoj tvrdnji da Vučićevo Visoko Carstvije nije nikakva nepravda, nego istorijska nužnost. Da ne zalazimo u dalju prošlost - u kojoj je pohranjen većinski paket srpske društvene odgovornosti - razmotrimo društvenu (ne)odgovornost iz poslednjih 40-ak godina.
Ovo društvo najpre plebiscitarno izabira Miloševića. Kad se tom društvu posle desetogodišnje opozicione borbe ukazala prilika da se reformiše, 94% društva je odbacilo reforme. Potom se nimalo nije uzbudilo kad je Koštunica uspostavio kontinuitet s Miloševićevim režimom i tim uspostavljanjem mic po mic doveo društvo u situaciju u kojoj više nije imalo nikakvog izbora.
Godine 2012. jesu bili parlamentarni izbori, ali izbora nije bilo. Društvo više nije htelo Tadića, a osim Vučića, ozbiljnog konkurenta nije bilo.
Prekardaših.
Nastavak u sutrašnjem broju.