Tipa „Blokaderi se raspadaju“, „blokaderi prete“, „blokaderi (među kojima ima i ustaša) pripremaju ulično nasilje“, „blokaderi silovali goloruku kozu na Slaviji“ (ovo s kozom je zajebantska izmišljotina, što ne znači da bi uskoro mogla prestati biti izmišljotina).
Po dijagonali listam i Antivisoke medije, čitam naslove: „Vučiću opada podrška“, „Vučić ne sme na izbore (sugestija da će ih izgubiti), „Vučić prdno u čabar“, „Režim u terminalnoj fazi“ itd. Ono „Vučić prdno u čabar“ naravno da je izmišljotina, ali izmišljotine - tj. dubare - svi su Visoki i Antivisoki naslovi, jedino ono u „terminalnoj fazi“ pije vodu, iako su i Vučić i blokaderi daleko od terminalne faze. Nešto drugo je tu terminalno.
Stvar stoji ovako: Niti se studentski pokret raspada - niti će se u dogledno vreme raspasti - niti je Visoki Režim u terminalnoj fazi, niti će to u dogledno vreme biti. Možda se sad pitate: Pa šta je onda u terminalnoj fazi? Evo šta, što reko Blic. U terminalnoj fazi - i to poodmakloj - nalazi se srpsko društvo.
Neki nacionalšaljivdžija bi sad mogao reći: „A kad to srpsko društvo nije bilo u terminalnoj fazi? Pa šta ako je bilo (i jeste), nikad nam spasa nije bilo, a opet nikad nismo propali jer mi možemo i ono što ne možemo i niko nam ništa ne može jer smo jači od sudbine.“
I znate šta, nacionalšaljivčina bi bio u delimičnom pravu. Srpsko društvo - koje ne treba mešati sa „srpskim narodom“, to su dva odelita pojma - oduvek je bilo u terminalnoj fazi, samo što je to posle vozdviženija Carstvija Visokog postalo vidljivo, toliko zaslepljujuće vidljivo, da to retko ko hoće da vidi. Hteo, međutim, ne hteo, videće to na teži način.
To je tome zato što i terminalna faza ima faze. Prljavi inspektor Hari je to plastično objasnio kad su mu novindžije jednom postavile pitanje: „Kako ljudi propadaju?“ „Veoma polako i dugo“, odgovorio je Hari, „a onda odjednom.“
E, tako propadaju i društva. Što ne znači da po automatizmu propadaju i narodi. O, ne. Narodi - pogotovo naš narod - sve prežive. Ali narod koji nije izgradio društvo bude amorfna masa, mnogo slamki među vihorove, koje lelujaju tamo-vamo po bespućima povijesne zbilje u zavisnosti odakle koji vetar dune.
Kako stvari stoje i u kom pravcu idu, sve su manje šanse da se srpsko društvo jednoga dana konačno konstituiše i integriše - što će reći da postane zajedništvo u različitostima regulisano državnim mehanizmima - umesto da tavori u apsurdnoj jurnjavi za nacionalnim jedinstvom i vjekovječnim uturanjem prstiju u bratska dupeta (i obližnje otvore.)
Stvar je komplikovana: U kolektivističkim zajednicama - a kolektivizam je u Srbiji na snazi vekovima - slobodna ličnost (i slobodno mišljenje) su „crna ovca“, a bez slobodnih ličnosti nema društva. Ali zato ima puno belih ovaca i naše standardne dobre vesti - sranja kol’ko ‘oćeš.