"Srbi nisu svesni koliko su sposobni" Britanac došao u Srbiju 1994, usred sankcija i inflacije, i zbog onog što je tada doživeo rešio da se preseli u Sombor
Dodajte Kurir u vaš Google izborMark Hoblvajt je prvi put stigao u Srbiju u trenutku kada je zemlja prolazila kroz jedan od najtežih perioda svoje novije istorije. Bila je 1994. godina, vreme sankcija, nestašica, praznih prodavnica i gotovo nestvarne inflacije. S obzirom na to je u Srbiju došao iz centra Londona, gde je svakodnevni život izgledao potpuno drugačije, prvi susret s našom zemljom bio mu je šok.
Međutim, upravo tada se dogodilo nešto zbog čega će se Mark ovoj zemlji vraćati više od tri decenije. Nisu ga osvojile znamenitosti niti ono što je mogao da kupi jer je tada malo toga moglo da se kupi. Ono što ga je potpuno očaralo bili su ljudi.
Mark danas živi u Somboru sa suprugom koja je Srpkinja. U Velikoj Britaniji je vodio nekoliko restorana i bavio se razvojem internet tehnologija, dok danas razvija posao povezan sa veštačkom inteligencijom, a u slobodno vreme slika.
U Sombor ga 1994. dovela ljubav
Sve je počelo kada je upoznao buduću suprugu, devojku iz Sombora.
- Vrlo brzo sam se zaljubio u prelepu i inteligentnu mladu ženu iz Sombora. Naravno, onda sam morao da dođem u Sombor i upoznam porodicu - priseća se na Jutjub kanalu Attic Life.
Tako je 1994. prvi put stigao u Srbiju. Ono što je zatekao nikako nije mogao da uporedi sa životom koji je poznavao u Londonu.
Kako kaže, posledice sankcija tada su se osećale na svakom koraku. Goriva gotovo da nije bilo, nemačka marka bila je glavna valuta u svakodnevnim transakcijama, a proizvodi koji su za nekoga u Londonu predstavljali običnu svakodnevicu u Srbiji su mnogima bili luksuz.
- Došao sam iz centralnog Londona, gde je sve dostupno i gde stalno nešto možete da kupite. Ovde je, na primer, kafa bila luksuz. Kada biste dolazili, ljudi bi vam govorili: "Donesi Neskafe".
Zauvek mu je ostala urezana slika jedne velike prodavnice u Somboru. Nekada je, kaže, bila mesto gde su se prodavali nameštaj, obuća i najrazličitija roba. Kada je on ušao, prostor je bio gotovo potpuno prazan.
- Bio je jedan frižider, jedna sofa i jedan par cipela u izlogu - ispričao je.
Ljudi su na glavnom trgu menjali dinare za nemačke marke, a gorivo se pretakalo iz kanistera i prodavalo praktično na ulici.
"BBC, snimaj ovo“
Mark je u Srbiju poneo veliku kameru, kakve su se koristile početkom '90-ih. Ljudi su ga zbog toga što je snimao ono što se dešava doživljavali kao stranog novinara
- Govorili su mi: "BBC, snimaj ovo, snimaj ovo".
Kamerom je ovekovečio ljude koji su presipali benzin i dizel iz kanistera, menjali novac i pokušavali da prežive u okolnostima koje su njemu izgledale gotovo neverovatno. Kako kaže, snimke i dalje čuva u Velikoj Britaniji. Godinama govori sebi da će ih jednog dana pregledati, montirati i sačuvati kao celinu, jer je svestan da su danas mnogo vredniji nego u trenutku kada ih je napravio.
Ipak, ono što je najviše fotografisao i posmatrao nisu bile samo nestašice. Privukli su ga gradovi, arhitektura i, pre svega, ponašanje ljudi.
- Nisu imali mnogo, ali bi vam dali poslednje što imaju - rekao je Mark.
Ono što je, pak na njega ostavilo najjači utisak jeste gostoljubivost.
- Ljudi nisu imali mnogo. To se jasno videlo. Ali ono što su imali, dali bi vam, čak i ako je to bilo poslednje.
Jednan događaj iz 1994. godine mu je i danas ostao urezan. Mladić koga je upoznao pozvao ga je kod sebe na piće. Kada su seli u njegov stan, domaćin mu je ponudio ono malo što je imao, dok je sebi sipao samo čašu vode. Mark ga je pitao zašto i on ne uzme isto. Odgovor je bio jednostavan – nije ostalo više. Gostu je dao poslednje.
- To je velikodušnost. Prava velikodušnost - zaključuje Mark.
Upravo su takvi trenuci promenili njegov odnos prema Srbiji.
- Bila su to veoma teška vremena za ljude ovde, ali ono što se moglo videti jeste kako se ljudi drže zajedno i pomažu jedni drugima. Od tada sam se zaljubio u ovu zemlju i njene ljude.
Posle trideset godine oseća se gotovo kao Srbin
Tokom više od trideset godina Mark je neprestano dolazio u Srbiju, a pre nekoliko godina odlučio je da se ovde i trajno preseli. Kaže da danas oseća snažnu povezanost sa Srbima.
Jedna od stvari koje su mu od početka bile bliske jeste humor.
- Srbi imaju veoma sličan smisao za humor kao Englezi. Možemo međusobno da se zadirkujemo i šalimo.
Zbog toga ga, kaže, uopšte nije iznenadilo kada je shvatio koliko su u Srbiji popularne britanske serije. Gotovo svaki novi razgovor ubrzo bi stigao do kultnih "Mućki“, a zatim do Montija Pajtona i "Crne Guje“. Međutim, vremenom je primetio i nešto mnogo dublje od zajedničkog smisla za humor.
"Porodica ovde još znači nešto“
Što je više upoznavao Srbiju, to je više primećivao kreativnost ljudi i njihov odnos prema porodici i zajednici.
- Ovde postoji porodična orijentacija koju imaju Srbi. Tako bi trebalo da bude. Tako je nekada bilo i u Velikoj Britaniji.
U Britaniji se, kaže, društvo promenilo do te mere da ljudi često više ni ne poznaju svoje komšije. U Somboru je doživeo potpuno suprotnu situaciju. Jedan od trenutaka kada je shvatio da je zaista postao deo lokalne sredine dogodio se na pijaci.
- Ljudi su mi rekli: "Dobar dan, komšija". To što su me nazvali komšijom bilo mi je neverovatno. Osetio sam da sam prihvaćen kao njihov sused.
Međutim, u početku mu je reč "komšija" napravila malu zabunu. Dok još nije dobro poznavao srpski jezik, stalno je slušao kako ljudi jedni druge oslovljavaju sa "komšija“. Mislio je da je to nečije ime.
- Onda sam čuo kako istu reč koriste i za ženu iz susedstva i pitao suprugu: "Jesu li nešto pomešali?" Ona me je pogledala i rekla: "Da li stvarno misliš da se čovek zove Komšija?"
Tek tada mu je objasnila šta ta reč znači.
Danas mu je upravo "komšija“ jedna od reči koje najbolje opisuju ono što voli u životu u Srbiji.
U zemlji koja je prolazila kroz krizu video je ogromnu snagu
Kada govori o svom prvom dolasku u Srbiju, Mark ne bi mogao da izdvoji samo jednu uspomenu. Za njega je upečatljiv bio čitav način na koji su ljudi funkcionisali u zemlji koja je prolazila kroz ozbiljnu krizu.
- Postojala je nevolja, ali kao da je ljudi nisu pokazivali svima. Imali su neku snagu.
U kafanama je prvi put slušao narodnu muziku koju nikada ranije nije čuo. Razgovarao je s ljudima koji su prošli kroz rat i veoma teške životne situacije, ali je primećivao da su i dalje pokušavali da žive normalno, da se druže, šale i pomažu jedni drugima. Mark kaže da je oduvek voleo da posmatra ljude. Da sedne uz kafu, gleda šta se oko njega događa i prati kako se odnose jedni prema drugima.
U Srbiji je upravo kroz takve prizore video nešto što ga je zadržalo mnogo duže nego što je mogao da očekuje kada je prvi put došao 1994. godine.
"Srbi moraju više da veruju u sebe“
Posle svih tih godina Mark smatra da postoji jedna stvar koju ljudi u Srbiji često ne prepoznaju – sopstveni potencijal. Njegov utisak je da Srbi umeju da potcene sebe i ono što mogu da naprave.
- Ljudi ovde moraju da procene koliko veruju u sebe, jer su među najsposobnijim ljudima u Evropi - poručuje.
Markov pogled na Srbiju nije nastao tokom turističkog putovanja niti posle nekoliko nedelja provedenih u zemlji. Formirao se tokom više od tri decenije – od praznih prodavnica i nemačkih maraka na ulicama devedesetih, preko porodičnih okupljanja i kafana, pa sve do trenutka kada ga je neko na somborskoj pijaci prvi put nazvao "komšijom“.
Video: Stranac u Srbiji