Kako vreme odmiče, sve sam skloniji mišljenju da je trebalo više da ih zaobilazi, mada bi se - koliko god da ih zaobilazio - manje-više sve dogodilo onako kako se dogodilo (ne ponovilo se, a verovatno će se ponoviti).
A evo i zašto, što reko Blic. Problem veći od Koštunice, problem brižljivo nepominjan svih ovih godina, bio je to što niko u Srbiji - čast retkim izuzecima - nije želeo institucije i što je u vladi kojom je Đinđić predsedavao na institucionalizaciji radila maksimum četvrtina ministara, dve četvrtine su statirale, dočim je najmanje jedna četvrtina ministara opstruirala institucionalizaciju, a u toj četvrtini bilo je i dilbera umešanih u prljave poslove pripreme Đinđićevog streljanja.
I u funkcionalnim i u publicističkim tekstovima sam navodio primere uglednih „boraca za demokratiju“ koji su neposredno po formiranju vlade dolazili u Đinđićev kabinet da mimo institucija i proceduralnosti zatraže privilegije i položaje, a koji su - kad ih je Đinđić uputio na regularne procedure - okrenuli ćurak naopako i prešli na tamnu stranu srpske sile.
I tako mic po mic dođosmo do nevidljive suštine državnog problema: državu Srbiju nije razorio Milošević ni nastavljač kontinuiteta s Miloševićevim provizorijumima Koštunica, država Srbija nikada nije ni bila izgrađena.
Nikada država Srbija nije funkcionisala kao što - primera radi - funkcioniše Pošta Srbije, koja prima i isporučuje i pošiljke radikala i anarholiberala i kusog i repatog, koja je sistemski ustrojena i koja striktno poštuje procedure poštanske službe.
Ako bi pošte Srbije poslovale kao što posluje država Srbija, poštanski činovnici bi od uplata građana otkidali delove, glavninu zakinutog davali direktoru pošte, a ostatak delili. Pisma i telegrami onih koji su se nešto zamerili poštarima nikada ne bi stizala na naznačene adrese, onima pak koji bi se pobunili protiv takvog naopakog poštanskog poslovanja ulaz u poštu bio bi zabranjen.
Ne bih da širim defetizam - i da advokata Stojkovića plašim da će praviti Vučića od blata - ali sve sam uvereniji da država Srbija nikada neće poslovati kao Pošta Srbije, da će navijek ostati partijski provizorijum, sistem disfunkcionalnih (auto)destruktivnih simulakruma, „zalepljenih“ identitetskim bulažnjenjima i kosovskim somnabulijama.
Molnar je nešto optimističniji. Smatra - a i ja smatram - da „kada te svoje (postpetooktobarske) grehe okaju svi oni koji su ih počinili - bilo da su bili u partijama na vlasti, bilo da su za njih glasali - i kada oni mlađi koji ih nisu počinili shvate da će biti pogubno ako ih budu ponovili, steći će kredibilitet potreban za bilo kakav ozbiljan razgovor sa sizerenom, kako onim zemaljskim, tako i onim nebeskim (ako postoji)“.
A šta će biti ako to ne učine - što čisto sumnjam da će učiniti - o tome čitajte u našoj sutrašnjoj kolumni.