303 JUNAKA! Boj na Čokešini bio je jedna od najkrvavijih epizoda Prvog srpskog ustanka
Dodajte Kurir u vaš Google izborKarađorđevi ustanici na početku, u proleće 1804. godine, imali su značajne vojne uspehe, pa su za nekoliko meseci oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka, a veće gradove držali su pod opsadom. Između ostalog, vojska koju je vodio Jakov Nenadović opkolila je Šabac. Turcima u ovom gradu pošli su u pomoć sunarodnici iz Bosne, predvođeni zvorničkim Ali-pašom Vidajićem i Nožin-agom Imamovićem.
Ustanici su se okupili kod manastira Čokešina, na brdu Lipovica, da im preseku put.
Jakov je bio brat Alekse Nenadovića, pogubljenog u seči knezova, i jedan od najuticajnijih ljudi ustaničke Srbije. Kao glavni komandant na tom delu ustaničkog fronta, bio je za zatvaranje u manastirske zidine i sačekivanje Turaka iz busije.
Izbegavanje borbe
S druge strane, Đorđe Ćurčija, jedan od ustaničkih vođa, iskusan hajduk i prekaljeni borac, svestan brojčane nadmoćnosti neprijatelja - bilo je između 7.000 i 8.000 uvežbanih vojnika - predlagao je da se izbegne borba s Turcima na otvorenom brdu, a da se Srbi povuku u šume i hajdučki napadaju jedan po jedan turski odred.
Kad sujetni Nenadović i braća Gligorije i Dimitrije Nedić, vođe hajdučkog odreda od tristotinak boraca, nisu prihvatili ovaj predlog, Ćurčija se sa svojom četom povukao. Radoš Ljušić piše da je Ćurčija, „bez ozbiljna razloga ljut na Jakova, odbio predlog svog komandanta izgovarajući se da on nije drvo vrbovina, koje se može podmladiti posle seče“.
Nenadović je tada Nedićima naredio da se od sukoba odustane do druge, povoljnije prilike, ali braća ga nisu poslušala. Ostali su tog 28. aprila 1804. godine sami na Lipovici da sačekaju Turke.
Smatrali su da bi izbegavanje borbe bilo kukavički čin, iako je neprijatelja bilo dvadeset pet puta više. Vuk Karadžić piše da su bili pijani, a Radoš Ljušić da se na Čokešini Jakov Nenadović ponašao kao vojskovođa koji ima ideju, Ćurčija kao harambaša koji čuva snagu, a Nedići „kao komite pobesnele od pića i od junaštva“, kako ih je ocenio Slobodan Jovanović.
Zato što je ih je bilo 303, istoričar Leopold Ranke je ovu bitku nazvao srpskim Termopilima.
Nadmoćni Turci
Brojno nadmoćni Turci nadirali su u talasima na Srbe, grupisane na ogolelom brdašcetu Lipovici, gde nisu imali nikakav zaklon. Nedići nisu stigli da iskopaju rovove i njihovi ljudi su ginuli hrabro sve do kasnih popodnevnih časova, kad im je ponestalo baruta.
Vuk Karadžić je ovako opisao boj: „A kad se sunce visoko diže iznad cerskih ogranaka, razviše se zeleni barjaci i duga kolona ordije razli se u šareni živalj. Alaknuše Turci i kad ugledaše busije, izvališe duge puške, isukaše jatagane i jurnuše uz brdo. Zaljulja se i Plibar barjaktar, ponosni junak iz Brčkog, ali tek što obode vranca, planu dževerdar Ante Damljanovića i slavni barjaktar klonu na grivi svog vranca. Pokolebaše se Bošnjaci. Ali sada se brzo povi njihovo desno krilo, a ispred njih Hasa, zvornički beg, juri sa visoko podignutim bajrakom i ispruženom krivom đordom pravo na Damnjana kod šanca. I kada već stiže na domet malih pušaka, planu Damnjanova šara i lepršavi bajrak pade na neku travu da bi na sebe dočekao junaka. Crn zagušljiv barutni dim sleteo je između boraca. Ostrvljeni Turci naleću na hajduke, ali ih oni vraćaju složnim plotunima. Zašareni se polje mrtvim Turcima, ali i Srba je sve manje. Oni vide da se neće moći održati, pa reše da krenu u poslednji juriš. Ali nestaje im i džebane, sve ređe seva plamen iz hajdučkih pušaka. A od Drine pišti turska hordija. Bošnjacima dolazi pomoć od Janje. Oni se u Čokešini kao pobesneli risovi baciše na hajduke i ustanike.“
Ranjena braća, prebijenih nogu, sa desetak svojoih preživelih boraca, povukli su se do Lipovačkog potoka i tu pružili poslednji otpor. Ostalo je zabeleženo da su Gligorije i Dimitrije sedeli naslonjeni jedan drugom na leđa i pucali...
Boj na Čokešini preživelo je samo nekoliko ranjenih Srba koji su se pritajili među poginulima.
Iskasapljena tela
Posle bitke Turci su opljačkali i spalili manastir i povukli se u Lešnicu. Izbegli iguman manastira Hadži Konstantin, Gligorijeva i Dimitrijeva majka Neda i neki meštani posle pet dana su izašli na bojište. Iskasapljena tela sahranili su na mestu pogibije, a ranjenike odneli do ruševina manastira. Nijedan, međutim, nije preživeo rane. Pokopani su uz manastir, gde se danas nalazi spomenik čokešinskim junacima. Prema natpisima s nadgrobnih spomenika, zapaža se da su u boju na Čokešini učestvovali mladi ljudi, uglavnom dvadesetogodišnjaci.
Njihova žrtva nije bila uzaludna: boj na Čokešini onemogućio je tursku vojsku da pomogne sunarodnicima u opsednutom Šapcu. Srbi su ovaj grad osvojili 1. juna.
Jakov Nenadović je umro u svom krevetu u rodnoj Brankovini 1836. godine. Bio je sujetan čovek, a hroničar onog doba Milan Đ. Milićević u svom „Pomeniku znamenitih ljudi“ ne slika ga u najlepšem svetlu. Piše da je Jakov kao bogat trgovac na početku Prvog srpskog ustanka kupio u Austriji top i da je iz njega gađao opsednuti Šabac, te ga na kraju i osvojio. Milićević zapisuje: „Vuk priča da se Jakov time bio tako poneo da je gotovo Crnog Đorđa držao za manjeg od sebe. To je moglo biti samo kad je Đorđe daleko, a kad je blizu, nije ga za onda bilo ko bi se prema njemu mogao isprsiti.“
Dozvola za ubistvo
Po osvajanju Šapca, Nenadović je pod svoje uzeo vrlo unosnu skelu preko Save kod Sremske Mitrovice za Austrijsko carstvo, kao i trgovinu solju.
Ćurčija se hrabro borio protiv Turaka kod Beograda i ispred Požarevca.
Milićević piše: „Posle osvajanja Požarevca, kad su delili plen, Ćurčija se zbog nekog đavoljeg noža naljuti i na Jakova i na Karađorđa, pa zapali sa svojim ljudima u Mačvu. Tu je ponovo došao u sukob sa Nenadovićem, a i sa Karađorđem, pa je se sa svojim ljudima povukao u Mačvu, i tamo otera Jakovljeve ljude, a namesti svoje. Na mitrovačku skelu metne svojega brata Jovana.“
Ljut što ga je Ćurčija istisnuo iz posla, Jakov Nenadović ga kod Karađorđa optuži da za pare šuruje s Turcima i dobije dozvolu da ga ubije.
Nenadović je sa silnom oružanom pratnjom otišao u Novo Selo kod Loznice i odatle pozvao Ćurčiju na dogovor o zajedničkoj borbi protiv Turaka. Ovaj se, ne sluteći ništa, sa samo tri pratioca odazvao pozivu. Milan Đ. Milićević piše da je Ćurčija posle ručka zaspao ispod šatora, a da su Nenadovićevi ljudi tada pobili njegove ljude, a samog Ćurčiju pogodili iz sedamnaest pušaka, posle čega su ga zaklali i opljačkali.
Igrom slučaja, iz Šapca u Novo Selo, gde bi i njega ubili, sa Ćurčijom nije pošao njegov mladi pisar Vuk Karadžić.
Momčilo Petrović