Smrt prosjaka milionera u Durmitorskoj misterija i nakon 98 godina: Umro od gladi na gomili novca, 5 godina kasnije pojavila se Milica i otkrila šokantnu istinu
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Komšije su posle Petrovićeve smrti u sobi pronašle svežnjeve novca, zlato, srebro i hartije od vrednosti, pa je postalo jasno da nije bio siromah
- Mihailo Petrović je poslednjih 15 godina života proveo kao prosjak, iako je primao penziju i imao bogatstvo koje je skrivao ispod dušeka
- Kasnije se javila ćerka Milica Crnojački i dokumentima dokazala da je njegova jedina naslednica
Prilikom pregleda njegovih stvari usledilo je zaprepašćenje - među starudijom osim što su pronađeni svežnjevi gotovine, zlatni i srebrni dinari i krune, tu su bile i bankovne knjižice, akcije, obveznice, hartije koje su se odnosile na ratnu odštetu, kao i menice. Dokumenta su pokazala i da Petrović nije samo čuvao novac, već ga je pozajmljivao drugima.
Uprkos pronađenoj imovini, istražitelji nisu uspeli da utvrde kome ona pripada. U Petrovićevim papirima nije bilo pouzdanih podataka o njegovoj porodici, poreklu niti ranijem životu, pa je potraga za naslednicima trajala godinama.
Život pod velom tajne
Preokret je usledio 1934. godine, kada se vlastima javila Milica Crnojački, koja je tvrdila da je Petrovićeva jedina ćerka. Sa dokumentima koji su potvrđivali njihovo srodstvo, otvorila je put za rasvetljavanje ne samo pitanja nasledstva, već i života čoveka čija je prošlost do tada bila obavijena velom tajne.
Petrović je poslednjih 15 godina života proveo kao prosjak, iako je primao penziju od 480 dinara. Stanovao je u jednoj sobici, neokrečenoj još od 1914. godine, a u nju gotovo nikoga nije puštao. Komšije su mu često donosile hranu, verujući da od skromne penzije jedva preživljava.
Kiriju od 280 dinara uglavnom je uredno plaćao siromašnoj stanodavki, ali je u poslednjim mesecima života prestao da izmiruje dugovanja. U jednom trenutku joj je čak predložio da se uda za njega.
- Ja sam star, nemam nikoga, a ti si samohrana. Rešio sam da te uzmem za ženu - rekao joj je, prema kasnijim svedočenjima.
Kada ga je odbila, Petrović joj je odgovorio rečima koje su joj dugo ostale u sećanju.
- Jednog dana ti ćeš se pokajati, ali biće dockan.
Zima koja je odnela život Mihaila Petrovića
Tokom oštre zime 1929. godine njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršalo. Nije ložio peć, a dušecima je zatvarao vrata i prozore kako bi zadržao toplotu. Izlazio je sve ređe, da bi na kraju potpuno prestao da se pojavljuje, te je u međuvremenu prestao da razgovara sa ljudima iz okoline.
Zabrinute jer ga danima nisu videle niti su mogle da stupe u kontakt s njim, komšije su razvalile vrata i u sobi zatekle njegovo telo. Ubrzo su na lice mesta stigli žandari i mrtvozornik, a tada je usledilo otkriće koje je čitavu priču preokrenulo. Prilikom pomeranja stvari iz slamarice ispali su svežnjevi novca. Kada su službenici pregledali sobu, postalo je jasno da Petrović nije bio siromašni starac kakvim se predstavljao.
Pronađene su velike količine gotovine, zlato i srebro, hartije od vrednosti, akcije, obveznice i bankovne knjižice sa značajnim iznosima. Među dokumentima nalazile su se i menice, što je ukazivalo na to da je novac pozajmljivao drugima.
Na zidu njegove sobe ostao je ispisan datum: "Petak, 19-X-1918 - sloboda".
Pretpostavljalo se da je taj datum za Petrovića imao posebno značenje jer je upravo tada Beograd oslobođen u Prvom svetskom ratu.
Ko je zapravo bio Mihailo Petrović i kome je ostavio bogatstvo?
U dokumentima pronađenim nakon njegove smrti nije bilo dovoljno podataka. Znalo se samo da je bio penzionisani činovnik Uprave državnih monopola. Sahranjen je o trošku grada na Novom groblju, u delu namenjenom beskućnicima, samoubicama i osuđenicima. Tada su vlasti su u Službenim novinama objavile potragu za naslednicima.
Petrovićeva prošlost postala je predmet brojnih nagađanja. Kao mladić stigao je u Tuzlu, gde se predstavio kao trgovac. Tamo se oženio i dobio ćerku Milicu. Međutim, njegov život ubrzo je krenuo potpuno drugim putem. U Tuzli je ubijen jedan od istaknutih funkcionera tadašnje turske vlasti, a istraga je, prema kasnijim zapisima, vodila upravo do Petrovića. Sumnjalo se da je umešan u atentat iz političkih razloga. Pre nego što je uhapšen, pobegao je u Šabac, a za njim su stigle supruga i ćerka. Njegova žena je nedugo zatim preminula, dok je Milica poverena porodici ujaka, poznatog trgovca iz Bijeljine.
Potom učestvovao kao dobrovoljac u Drugom srpsko-turskom ratu, nakon čega je otišao u Rusiju. Tamo je završio školu sa odličnim uspehom, a zatim se preselio u Bugarsku, gde je postao oficir. Već 1885. godine našao se pred vojnim sudom zbog optužbe za špijunažu u korist Srbije. Osuđen je na smrt, ali je kazna preinačena nakon intervencije ruskog ministarstva spoljnih poslova, navodno po nalogu cara Aleksandra III. Posle pomilovanja otišao je u Rumuniju, gde se ponovo bavio trgovinom.
Krajem 19. veka stigao je u Beograd, ali je svoju prošlost ljubomorno čuvao. Ipak, poznanicima je u retkim trenucima govorio o Nikoli Pašiću, koga je veoma poštovao. Navodno je često odlazio kod njega kući i sa njim satima razgovarao. Upravo zahvaljujući Pašićevoj intervenciji Petrović je dobio posao u Upravi državnih monopola, gde je kasnije i penzionisan. Priznat mu je deo ranijih godina provedenih u službi srpskih interesa. Međutim, šta se dogodilo čoveku koji je imao novac, veze i neobičnu prošlost da poslednjih 15 godina života provede kao prosjak - nikada nije pouzdano utvrđeno.
Njegova ćerka Milica pokušala je da sazna više još za njegovog života
U aprilu 1928. godine, gotovo pola veka nakon što je poslednji put videla oca, stigla je u Beograd i uspela da ga pronađe. Pred njom je stajao starac u prljavoj i pocepanoj odeći, gde su se prema rečima tadašnjih očevidaca rasplakali. Milica ga je pozvala da poslednje dane provede kod nje u Bijeljini, ali je Petrović odbio. Dao joj je nešto novca i zamolio je da više ne dolazi, da se ne raspituje o njemu i da ga smatra mrtvim. Nažalost, dočekao godinu dana od tog susreta.
Posle njegove smrti pojavili su se i drugi ljudi koji su tvrdili da imaju pravo na njegovo bogatstvo. Kao naslednici su se javljali pekar Obradin Petrović iz Bajine Bašte, koji se predstavljao kao sinovac, i Svetislav Petrović iz Sombora, koji je tvrdio da je Petrovićev unuk. Ipak, pet godina kasnije pojavila se Milica Crnojački. Nije ni znala da joj je otac umro, niti da je iza njega ostalo ogromno bogatstvo. Kada je saznala za njegovu smrt i imovinu, ponovo je došla u Beograd i vlastima predala dokumentaciju kojom je dokazivala da je njegova jedina ćerka. Tako je posle pet godina potrage konačno pronađen zakonski naslednik. Ali ni tada nije rešena najveća misterija.
Zašto je Mihailo Petrović, čovek koji je raspolagao milionima, primao državnu penziju i imao neobičnu prošlost, odlučio da poslednjih 15 godina života provede u bedi, proseći na ulicama i krijući svoje bogatstvo ispod prljavog dušeka? Odgovor na to pitanje nikada nije pronađen.
Kurir/Kaldrma